Veoma vam je interesantno kada čujete decu da roditelje zovu po imenu. Pitate se da li bi i vama to prijalo; možda biste se osećali mlađe ili bi vas to još više zbližilo s detetom... S druge strane, plašite se da ne izgubite autoritet, koji je u vaspitavanju deteta i te kako neophodan. Sve vas to muči jer prema svom detetu prvenstveno želite da se postavite kao prijatelj, ali plaše vas posledice takvog odnosa u trenucima kada smatrate da treba da ga prekorite ili kaznite. Najčešće vam pada na pamet misao da roditelji baš i nisu podobni za prijatelje...
Autoritet treba da se gradi od početka. Deca moraju znati šta smeju, a šta ne, i tome ih treba učiti od prvog dana. Najvažnija karakteristika roditelja jeste pouzdanost, a to se ne može pripisati svakom prijatelju kojeg poznajemo. Kad je reč o igri, dok su deca mala, uživanju i igri sa njima nikad kraja. To je prividan oblik takmičenja, gde vi skoro uvek popuštate. Međutim, kako rastu, deca postaju sve bolja u igrama, pa počinju i da vas stvarno pobeđuju. To je trenutak kada im za igru više niste potrebni vi nego njihovi vršnjaci. Oni su ipak savremeniji, mlađi, brži i sa njima je svaka igra mnogo zanimljivija.
Ne treba dozvoliti da vas deca lako šarmiraju. Deca stara od dve do četiri godine razvijaju poseban šarm kojim sve osvajaju. Smejemo im se, radujemo se novim gegovima, divimo im se. Takvo ponašanje može dovesti do toga da vas dete shvati kao publiku, a ne kao autoritet. Ni u jednom trenutku ne treba da zaboravite da kao roditelj imate vodeću ulogu.
Jedini razlog zbog kojeg sa decom ne teba biti samo prijatelj jeste taj što takav odnos isključuje autoritet, a to je najbitniji činilac vaspitanja. Vremena za prijateljstvo biće na pretek kada deca budu stala na svoje noge i kada budete bili sigurni da neće donositi nepromišljene odluke.
Preuzeto sa www.krstrica.com