Kako da ne "izgubite živce"

Mnogi roditelji shvataju štetne posledice fizičkog i verbalnog kažnjavanja. Oni znaju da vikanje, udaranje i batinjanje uče nasilju, uništavaju detetovo samopouzdanje, stvaraju bes, otežavaju učenje i kvare odnos između roditelja i deteta.

Ali znati šta ne raditi samo je prvi korak; roditelji se često pitaju šta raditi umesto navedenog. Na žalost, većina trenutno popularnih knjiga o roditeljstvu preporučuje "zamene" koje su u stvarnosti jadna zamena kažnjavanju. One uključuju i isključivanje (time-out), oduzimanje privilegija i tzv. "logične" posledice.

Sve su ove metode vrlo slične fizičkom kažnjavanju i sve šalju istu poruku – da roditelja ne zanima nezadovoljena potreba deteta koja je dovela do nepoželjnog ponašanja i da roditelj iskorištava moć većega i jačega. Najvažnije, ovi pristupi govore detetu kako mu voljena osoba želi naneti bol. Takva je poruka detetu vrlo zbunjujuća, jer je potpuno različita od detetovog intuitivnog shvatanja kako bi ljubav trebala izgledati.

Konačno, svi ovi pristupi rešavanju situacije ne uspevaju iskoristiti najbolje prilike za učenje. One preusmeravaju dete u svet mašte u kojem ono zamišlja osvetu, odvlačeći mu pažnju od problema i razmišljanja o načinu na koji bi ga najbolje trebalo rešiti. Prave alternative kažnjavanju su one koje pomažu detetu u učenju i rastu. Malo je situacija koje pružaju veće zadovoljstvo i sreću od dozvoljavanja detetu da se nauči pravom smislu ljubavi.

Evo alternativa "gubljenju živaca" koje šalju pozitivnu poruku ljubavi:

• Preduhitrite nepoželjno ponašanje zadovoljavajući detetovu potrebu onda kad je prvi put izrazi. Kada je detetova potreba zadovoljena odmah u pojavljivanju, dete može slobodno preći u novu fazu učenja.
• Pružite sigurno, za dete prijateljsko okruženje. Nema smisla ostavljati skupocenosti na dohvat ruke malog deteta kad ih možete skloniti na sigurno do uzrasta u kojem će dete moći bezopasno rukovati njima.
• Primenjujte “Zlatno pravilo”. Imajte na umu kako biste želeli da budete tretirani kad biste se našli u istoj situaciji kao i dete. Ljudska priroda je ljudska priroda, bez obzira na starost čoveka.
• Saosećajte s detetovim osećajima i pokažite mu to. Čak i kad se dečje ponašanje čini iracionalnim, osećaji i potrebe ispod površine itekako su stvarni detetu. Komentari kao: "Izgledaš zaista nesrećan" dobar je način pokazivanja da ste na detetovoj strani.
• Poštujte detetove osećaje kako bi ono znalo da ga razumete i da vam je stalo i da nikada neće biti odbačeno zbog određenih emocija. Npr. "I mene je to plašilo kad sam bila mala."
• Zadovoljite potrebu koja je dovela do određenog ponašanja. Ukoliko kažnjavamo konačno ponašanje, potreba koja ostaje nezadovoljena izlaziće na površinu na druge načine sve dok ne bude zadovoljena. Pitanja kao: "Jesi li ljuta što sam toliko vremena provela telefonirajući? Želiš li da prošetamo?" mogu pomoći detetu da oseti da se razume i voli.
• Kad je god moguće pronađite rešenje u kojem obe strane dobijaju, rešenje koje će zadovoljiti potrebe svih upletenih u problem.
• Uverite dete da je voljeno i prihvaćeno. "Bezobrazno" ponašanje često je detetov pokušaj izražavanja potrebe za pažnjom i ljubavlju, a dete to čini na najbolji mogući način koji može taj trenutak. Da može izraziti svoju potrebu na zreliji način, dete bi to učinilo.
• Preusmerite pažnju sa situacije koja je postala prestresna da bi se odmah rešila. Npr. "Napravimo pauzu. Šta bi želela raditi umesto ovoga?"
• Pobrinite se da i vi i dete konzumirate kvalitetnu hranu tokom dana, kako vam nivo šećera u krvi nebi previše varirala. Češći, manji obroci, najbolji su izbor.
• Dišite! Kad ste pod stresom, treba vam više kiseonika, a baš tada češće dišete površno. Čak i nekoliko dubokih udaha može pomoći u smirivanju i doprineti jasnijem razmišljanju.
• Ne očekujemo da će automobil ispravno funkcionisati kad mu je rezervoar prazan, tako ne bismo trebali očekivati ni od deteta da će najbolje funkcionisati kad mu je "emocionalni rezervoar" prazan. Pružite detetu tri osnovne stvari koje mu "pune emocionalni rezervoar": kontakt očima, nežni dodir i nepodeljenu pažnju.
• Čaj od kamilice umirujući je i za decu i za odrasle.
• Isključite se – s detetom. Promena okoline, čak i vrlo kratka, može bitno uticati na promenu raspoloženja i kod deteta i kod roditelja.
• Ponudite masažu. Masaža pre spavanja može pomoći detetu da brže zaspi i bolje spava i time prikupi više energije i snage za naredni dan.
• Ponudite izbor. Deci je potrebno da se osećaju da imaju pravo glasa. Nudeći im izbor (čak i u stvarima koje su vama beznačajne, npr. koju šoljicu žele za svoj napitak), pomažete im da se osećaju da imaju uticaja na vlastiti život.
• Pokušajte šaputati. Kad su tenzije visoke, šaputanje može pomoći u zaokupljanju detetove pažnje, a može doprineti i smirivanju roditelja.
• Dajte detetu vremena. Izjava kao: "Javi mi kad budeš spremna podeliti igračku/ sesti u autosedište/obući jaknu…" pružiće detetu osećaj autonomije i olakšati mu saradnju.
• Dajte i sebi vremena. Brojite u sebi do deset. Ponekad, jedino što trebamo je trenutak da razmislimo jasnije i smirenije i sagledamo situaciju objektivnije.
• Upamtite da deca kreiraju slike iz naših reči. "Uspori!" je uspešnije od "Nemoj da trčiš!" Prva naredba stvara sliku usporavanja radnje koja raduje dete, druga stvara sliku nekoga ko trči (reč "nemoj" previše je apstraktna da bi prevagnula uz konkretnu i primamljivu sliku trčanja). Slično, konkretan zahtev uspešniji je od uopštenog: "Molim te spusti čašu", umesto "Pazi".
• Upitajte se: "Hoću li se sećati ovoga sa smehom?" Ako hoćete, zašto se ne nasmejati odmah? Stvorite sećanje kakvo bi želeli imati kad se jednom setite ovog dana.

Na ove načine možemo ostvariti iskrenu saradnju s detetom koju tog trenutka tražimo. Ali, najveća će nagrada biti iskrena i poverljiva, neraskidiva povezanost međusobne ljubavi s detetom, za celi život.