Buci-guci i ostale priče

Nije lako biti roditelj, to je svima već odavno jasno. Ne postoji škola gde biste mogli naučiti sve što će vam trebati kada se upustite u tu avanturu.

I zato, roditelji reaguju svakako. Neki misle da sve znaju, a neki su skroz izgubljeni. Postoji više pristupa koji roditelji koriste.

Neki roditelji svoju decu, zauvek, doživljavaju kao slatka, ali nedorasla i za samostalan život nesposobna bića. Čim se rode počinje buci-guci sindrom, tepanje, prenemaganje, maženje i paženje, držanje pod staklenim zvonom, padanje u nesvest na svaku prehladu ili ogrebeno koleno...To je još i prihvatljivo u predškolskoj fazi, ali u ranim pedesetim...

Druga pak vrsta roditelja decu doživljavaju kao igračke. To je naročito vidljivo ako su u pitanju devojčice. Brižne mame ih sedam puta dnevno presvlače, kupuju unikatna odelca s markicama. Bogatstvo troše na odeću i opremu, sve je u tonu i nijansama, od donjih gaćica do mašnice na kovrčavoj kosici...Prioritetni termin ovim roditeljima je– forma!

Postoje i oni koji svoje potomke doživljavaju kao svoje vlasništvo. Nema razlike između deteta, frižidera ili porodničnog automobila. Ovde je nešto naglašeniji spartanski pristup, a roditelji misle da im je najvažnija dužnost da detetetu isplaniraju život i uguraju ga, milom ili silom, u planove koje su za njega smislili. Ovi roditelji još za vreme začeća znaju da će dete naslediti porodični posao i stupiti u brak s nekim bogatašem. Ključna reč je ovde – kontrola!

Ima i, nemali broj, onih roditelja koji veruju da se deca najbolje odgajaju sama i da tu odrasli samo smetaju. To su tzv. samonikla deca koja uče metodom vlastite kože od higijenskih navika pa do veštine čitanja i prelaženja ulice, pa ko preživi! Ovi roditelji podržavaju izreku »Ne bi se hteli mešati!«

Preostali procenat roditelja ili kombinuje više stilova ili reaguje po instinktu ili funkcioniše po modelima po kojima su sami odgajani.

Ipak, deca nisu ni maloumna, nisu ni krojačke lutke ni igračke,a ponajmanje su stvar i nečije vlasništvo.

Dobar roditelj neće očekivati da njegovo dete ispuni njegove snove i propuštene prilike. Neće očajavati ako dete ne šljivi njegovu građevinsku firmu nego ga zanima balet ili krojački zanat. Dobar je roditelj srećan kada je njegovo dete srećno i podupire ga u nastojanju da bude svoj i samostalan.

Tu škola, pa ni ona za roditelje, ne pomaže puno. Pomaže samo zdrav razum, a ključna reč je – ljubav!

Autor:Mirjana Kazija