Deset načina nerazumevanja dece

Da li smo mi bili deca? Naravno da jesmo!I tada nas naši roditelji nisu razumeli! A da li mi to isto činimo i sa našom decom, da li tražimo previše od njih?

1. Očekujemo od dece nešto za što još nisu spremni.

Tražimo od novorođenčeta da bude tiho. Od dvogodišnjaka da mirno sedi. A od četverogodišnjaka da samo pospremi sobu. U svim ovim situacijama smo nerealni. Pripremamo se na razočarenje, a dete programiramo da ponavlja greške kako bi nam udovoljilo. Svejedno, mnogi roditelji očekuju od svoje dece nešto što bi i starijem detetu bilo teško. Zapravo tražimo od dece da se ponašaju starije nego što jesu.

2. Ljutimo se ako dete ne udovolji našim potrebama.

Dete može samo ono što može. Ako ne može učiniti ono što tražimo, nepošteno je očekivati ili zahtevati više, a ljutnja samo pogoršava stvar. Dvogodišnjak postupa kao dvogodišnjak, petogodišnjak ne može biti kao desetogodišnjak, a desetogodišnjak se ne ponaša kao odrastao čovek. Ne pomaže ako očekujemo previše. Postoje granice dečjih mogućnosti, a ako mi ne prihvatamo te granice, frustriramo i sebe i decu.

3. Ne verujemo dečjim motivima.

Ako dete ne udovolji našim potrebama, odmah pretpostavljamo da izaziva. Trebali bismo se umesto toga staviti u dečju kožu i sagledati situaciju s dečjeg ugla da bi utvrdili pravu istinu. U stvarnosti "prkosno" dete je možda bolesno, umorno, gladno, u bolovima, možda reagije na emocionalnu ili fizičku bol, ili se bori sa skrivenim razlozima kao što je alergija na hranu. Pa ipak skloni smo prevideti takve mogućnosti i mislimo najgore o detetovoj ličnosti.

4. Ne dozvoljavamo deci da budu deca.

Zaboravljamo kako je nama bilo dok smo bili deca. Očekujemo da se dete ponaša kao odrastao čovek, a ne u skladu sa svojim godinama. Naravno da će zdravo dete biti živahno, glasno, da će jasno izražavati osećanja i imati kratke raspone pažnje. Svi ovi "problemi" uopšte nisu problemi već normalne osobine normalnog deteta. Zapravo su društvo i društvena očekivanja savršenog ponašanja nenormalna.

5. Obrnuto postavljamo stvari.

Očekujemo i zahtevamo da dete udovolji našim potrebama-za tišinom, neprekinutim snom i da bude poslušno. Umesto da prihvatimo roditeljsku ulogu i udovoljimo deci, očekujemo da oni udovolje nama. Ponekad smo toliko fokusirani na svoje neudovoljene potrebe i frustracije da potpuno zaboravimo da dete ima i vlastite potrebe.

6. Grdimo i kritikujemo kad dete pogreši.

Kako deca imaju malo iskustva u životu neminovno je da greše. Greške su prirodni način učenja u bilo kom uzrastu. Umesto da razumemo dete i pomognemo mu, grdimo ga, kao da bi trebalo sve savršeno znati od prve. Grešiti je ljudski a grešiti u detinjstvu je ljudski i neizbežno. Pa ipak, radi svake greške, kršenja pravila ili lošeg ponašanje razočarani smo i iznenađeni. Nema nikakvog smisla razumeti da će dete pogrešiti, a onda reagovati kao da mislimo da bi se dete uvek trebalo savršeno ponašati u svim situacijama.

7. Zaboravljamo koliko duboko prekor i kritika mogu povrediti dete.

Mnogi polako shvataju da je loše i štetno fizički kazniti dete, no mnogi i zaboravljaju kako bole ljute reči, uvrede i kazna, a dete onda veruje da je krivo.

8. Zaboravljamo koliko isceljujuće deluju postupci puni ljubavi.

Upadamo u začarani krug krivice i lošeg ponašanja umesto da detetu pružimo ljubav, potvrdu i umirenje, samopoštovanje i sigurnost kroz zagrljaje i lepe reči.

9. Zaboravljamo da je naše ponašanje najbolji uzor detetu.

Deca uče iz primera, a ne iz onoga što govorimo. Roditelj koji udari dete jer je ono nekog udarilo i kaže mu da je to loše, zapravo uči dete da je udaranje u redu, barem za one koji imaju moć. A roditelj koji na probleme odgovara mirnim rešenjima uči dete kako postati miroljubiva odrasla osoba. Takve situacije su sjajna prilika da pokažemo deci prave vrednosti, jer oni uče najbolje kad uče o stvarnim problemima u stvarnom životu.

10. Vidimo samo spoljašnje ponašanje, a ne ljubav i dobre namere u detetu.

Kad nas detetovo ponašanje razočara, trebali bismo više nego ikada "pretpostaviti najbolje". Morali bismo verovati da dete misli dobro i ponaša se najbolje što može u određenim uslovima (i očiglednim i skrivenim od nas), a u skladu sa količinom iskustva u životu. Ako uvek pretpostavimo najbolje o svom detetu, ono će biti slobodno i učiniti najbolje. Ako dajemo samo ljubav, samo ljubav ćemo i dobiti natrag.

Izvor: Naturalchild Org.