Neka deca, ipak, vole samoću

Ako se dete igra samo, možda mu je takav karakter ili mu treba pomoć. Izveli ste svog mališana u park, ali on sedi na klupi sa vama i ne prilazi drugim mališanima koji se bezbrižno pentraju po penjalicama, klackaju ili ljuljaju. U pesku sam pravi kule i zamkove i ni sa kim ne razgovara. Saginje glavu i ćuti. Isto se dešava na rođendanima. Vaš mali osobenjak vas drži za suknju i ne učestvuje u igri svojih vršnjaka.

Svakom roditelju se srce cepa kad vidi da baš njegovo dete u školi drugovi ne pozivaju na žurke i slavlja. Ali da li to zaista znači da je dete nesrećno? I šta možete da uradite ukoliko vaš mališan nema prijatelja? Pre nego što vas obuzme očaj ili bilo šta preduzmete, morate znati da je takvo ponašanje kod male dece sasvim normalno: neka deca su jednostavno stidljiva, neka su društvena, neka agresivna, a neka usamljena. Stidljivost je tipična za jedince koji najveći deo vremena provode s odraslima. Čuvaju ih bake i deke i ne idu u kolektiv. A u kolektivu vladaju potpuno drugi zakoni. Zato im treba dati vremena da ih upoznaju.

Sklapanje prijateljstva jedna je od najtežih lekcija koje svako dete mora da savlada i skoro je nemoguće naučiti ga toj veštini.

Nastavnici, međutim, tu mogu da pomognu. Neki učenici uvek ostaju po strani u svim školskim aktivnostima, koliko god se trudili da budu uključeni. Svaki učitelj ili profesor je svestan toga i pokušaće da pomogne. Ali nastavnik ne može naterati mališane da se igraju jedni s drugima za vreme odmora, ali zato treba da organizuje aktivnosti koje mogu da se urade samo ulaganjem zajedničkih napora.

Brojni su razlozi zbog kojih deca postaju usamljenici: prelazak u drugu školu, porodični problemi kod kuće kao što su razvod ili bolest, ili previše obaveza van škole (strani jezici, sport, muzička škola...). Ali neka deca su po prirodi individualisti i usamljenici. To su često kreativne ličnosti kojima ne smeta što su same i vole da se igraju u svom imaginarnom svetu.

Ipak, ima i dece koja preduzimaju očajničke korake da pridobiju drugare i steknu prijatelje. Tako je, recimo, jedan mališan krišom odnosio iz kuće slatkiše i grickalice i delio ih drugovima iz razreda. Kad ga je majka izgrdila, on se rasplakao i priznao da jedino tako drugovi iz razreda pristaju da ga uključe u svoje igre.

Svakom roditelju je stalo da dete ima mnogo prijatelja, ali se mnogi mire sa situacijom jer shvataju da je njihov mezimac oduvek bio takav. I neka deca priznaju da ne žele uvek da budu deo gomile i da ih često ne zanima ono što njihovi vršnjaci rade.

Ukoliko je dete malo i stidljivo, možete mu pomoći na taj način što ćete mu omogućiti da što češće bude u društvu vršnjaka. Vodite ga u park, dozvolite vrčnjacima iz zgrade ili ulice da dođu kod vas da se igraju. Nemojte se mešati ako se sporečkaju, prepustite vašem jedincu da sam rešava sporove i snalazi se kako zna i ume. Jer u kolektivu on više nije centar sveta kao kod kuće. Naučiće brzo i postepeno će biti sve sigurniji u sebe.

Izvor: BLIC EUROPA