Uticaj TV-a na dečji mozak

Prema istraživanjima stručnjaka za uticaj televizije na razvoj deteta, do 18. godine prosečno dete će provesti veći deo svog života gledajući televiziju, nego u bilo kojoj drugoj pojedinoj aktivnosti, izuzev spavanja." A ta zapanjujuća slika isključuje vreme provedeno u gledanju videa kod kuće i filmova u bioskopima. U područjima gradskog središta, jedna od tri porodic gleda televiziju kao neprestanu pozadinu većine drugih aktivnosti. Vrsta televizijskih prikaza koje deca gledaju može veoma različito uticati. Dokazano je da deca koja su gledaju dečje obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije jezičke veštine od dece koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle. Stručnjaci takođe, aktivno raspravljaju o negativnim posledicama gledanja nasilja. Ispitivanja su pokazala da je tinejdžersko nasilje u 19. godini veće ukoliko je gledanost TV-nasilja u 8. godini česta. Istraživači su zabeležili nasilje u 85 posto filmova koji se svakodnevno pokazuju na TV-u. Oni su to nasilje nazvali "psihološki štetnim" i izdvojili su crtaće i dečje programe koji često "nerealno" prikazuju nasilje bez posledica ili kazni. Američka doktorska komora okrivljuje nasilje na ekranima kao delomično odgovorno za veliki porast malolentičkog nasilja (126 posto) između 1976. i 1992. godine. Smatra se, takođe, da televizija osiromašuje osećaj zajedništva. Deca koja gledaju televiziju manje veruju drugim ljudima i manje sudeluju u organizovanim dečjim aktivnostima izvan kuće. Otuđivanje nije poslednji rizik koji proizlazi iz gledanja televizije na visini proseka od četiri sata dnevno. Postoji podmukla veza između ishrane, gojaznosti, sedelačkih navika i gledanja televizije. TV zavisnici se ne zovu "kauč-krompiri" bez razloga. Detetove kinestetičke sposobnosti su deo njegove inteligencije, a fizička pasivnost prirođena gledanju TV-a sigurno je pogubna za vežbanje kinestetičke inteligencije, da i ne spominjemo telo! Ipak možda najkobniji kvalitet televizije je sklonost da čak i njene najbolje emisije postiču mentalnu pasivnost - otupljuju maštovitost i guše aktivnu misao.

Istraživači J. L. i D. G. Singer s Univerziteta Yale ispitivali su kako televizija utiče na spontanu i kreativnu igru kod predškolaca. Trima grupama dece pokazivali su tokom dve nedelje kulturno najodobravanije emisije na mrežnoj televiziji. Ti obrazovni programi su kod dece s najmanje aktivnom maštom postakli blagi stupanj kreativne igre, ali su potisnuli kreativnu igru u sve druge dece koja su od početka imala življu imaginaciju. Istraživači su zapazili sličan uzorak potiskivanja kreativnosti kod osnovaca IV. i V. razreda, posebno kada su gledali programe koji sadrže fantastiku ili nasilje. Jedna porodica zabrinula se gledajući svoju decu od dve i pet godina i njihovog praćenja televizije kada se mlađe dete jednoga dana probudilo i odmah upitalo: "Mogu li gledati Barneya?" Tako su na mesec dana isključili televizor da vide šta će se dogoditi. Roditelji su bili toliko impresionirani povećanom kreativnošću svojih devojčica, povećanom nezavisnošću i voljnošću da rade kućne poslove, da je isključivanje postalo trajno. Dopuštali bi samo povremeno neki program ili iznajmljivali video kao porodičnu aktivnost vikendom. "Poput većine stvari", napisala je ta majka u časopisu Parents, "televizija nije ni sasvim dobra ni sasvim loša. Ne morate je ubiti; samo je pripitomite." Sa stanovišta obogaćivanja razvoja dece, kod televizije se u stvari radi o vremenu: kao što se preporučuje da naše dnevne namirnice uključuju samo male količine šećera, masti, mesa i mlečnih proizvoda kao dopunu ishrani od voća, povrća i žitarica, mi vidimo televiziju kao "začin" koji se u malim količinama treba dodati zdravoj ishrani mentalno i fizički aktivnijih zanimanja. Malo pasivne zabave neće naškoditi detetu (ili odraslom) i može umanjiti stres. Ali najtipičniji osnovci koji gledaju televiziju svako veče i svaku subotu, satima bez prekida, dobijaju mentalni ekvivalent ishrane prezasićene šećerom i mastima koja vezuje imaginaciju, guši um i teži biti popraćena gojaznošću, apatijom i manjkavostima u pismenosti. Četiri sata dnevno provedena u pasivnoj razonodi su četiri sata koja nisu posvećena aktivnijim, energičnijim bavljenjima: to je jednostavna računica.