Deca sa posebnim potrebama

• Samoregulacija i zanimanje za okolinu

Nakon devet meseci u mraku, beba se rodila. Odjednom je zaronila u svet svetla i zvuka, pokreta i dodira, ukusa i mirisa. Sve te informacije uzbudjuju i stimulišu, ali istovremeno beba mora naučiti da je informacija ne predvlada. Prvi izazov je primiti tu senzorsku panoramu, ali pri tome regulisati svoju reakciju i održati mir. Postepeno beba pronalazi stvari koje usresredjuju njen interes te istovremeno mogu poslužiti za samosmirivanje - mamino lice, tatin glas, meki prekrivač u dodiru s kožom. Malo po malo novorodjenče uči uravnotežavati rastuću svest o čulima sa sposobnošću održavanja stanja mira. Tih nekoliko veština su važni sastavni delovi emocionalnog, socijalnog i intelektualnog zdravlja. Bez njih mi ne možemo učiti, ne možemo razvijati odnose s drugim ljudima, ne možemo preživeti u našem vrlo stimulativnom okruženju. To kako dete modulira i obrađuje čula je važan razvojni činilac.

• Bliskost

Zajedno s interesom prema okolini dolazi posebna ljubav prema svetu međuljudskih odnosa. Ali ne bilo kojih odnosa! Malo dete želi svoje roditelje. Izdvojilo ih je kao najvažniji aspekt svoga okruženja i daje njima do znanja da su posebni. Kada ulaze u njeno vidno polje, beba se veseli, gleda ih u oči i smeši se. I u tim trenucima zajedničkih osmeha i radosti roditelji i beba zaljubljuju se još više. Zajedno otkrivaju i produbljuju svoju intimnost. Sposobnost biti intiman formira temelj svih budućih odnosa. Iz nje beba uči da su toplina i ljubav mogući, da odnosi s ljudima mogu donositi radost. Dete koje je to naučilo sa svojim roditeljima, izgradilo je temelj za nastavak učenja privrženosti u odnosima tokom celog svog života. Usvajanje tog putokaza takođe učvršćuje motoričke, kognitivne i govorno-jezičke veštine. Mališan uči koristiti svoje telo u potrazi za roditeljskim licem i dodirom, kontaktom očima ili privijanjem uz majku. Uči posmatrati okolinu u potrazi za poznatim licem i zadržavati na njemu svoju pažnju do 30 sekundi i više. Uči prepoznavati glasove i izvor govora, posebno govor svojih roditelja. Sve te veštine stvaraju temelj za sposobnosti kretanja, razmišljanja i govora.

• Dvosmerna komunikacija

Kada se beba zaljubljuje u svoje roditelje, događa se zanimljiva stvar. Ona shvata da može na njih uticati. Kada se smeši mami, mama joj uzvraća osmeh. Kada pruža ručice prema tati, tata pruža svoje ruke prema njoj. Dete iskazuje osećaj ili nameru a roditelji mu odgovaraju. To je početak komunikacije. Beba i njeni roditelji vode dijalog. O tim dijalozima volimo govoriti kao o otvaranju i zatvaranju ciklusa komunikacije. Kada dete pogledom poseže za roditeljem - ono otvara ciklus. Kada mu roditelj odgovara - uzvraća pogled - nadograđuje detetovu radnju. Kada dete zauzvrat odgovara roditelju - osmehom, pružanjem ruku ili čak okretanjem od njega - ono zatvara ciklus. Iz tog iskustva dete prilično brzo zaključuje da je u stanju uzrokovati reakcije i delovanja drugih ljudi i predmeta. Udara igračku i igračka stvara zvuk! Baca kocku, kocka pada na pod. Dete shvata da može uticati na okolinu. Po prvi put dete postaje osoba s vlastitom voljom, postaje neko ko može aktivno birati šta će raditi, znajući da će njegova radnja uzrokovati rezultat. Tako, dete usvaja temeljne emocionalne, kognitivne i motoričke lekcije. Dvosmerna komunikacija je neophodna za sve međuljudske odnose. Ona takođe omogućuje deci da spoznaju sebe i svet koji ih okružuje. Starije dete grli učitelja i učitelj mu uzvraća zagrljaj. Ono uči da je cenjeno. Gura drugo dete i to dete počinje plakati. Uči da svojim delovanjem može nekoga povrediti. Bez tih neophodnih iskustava dvosmerne komunikacije dete neće biti u stanju formirati pravu spoznaju o tome ko ono jeste ili uvideti da u svetu ima logike.

• Složena komunikacija

Kada je dete ovladalo osnovama dvosmerne komunikacije, broj ciklusa koje može otvarati i zatvarati brzo raste. A uz to raste i njihova složenost. Ako je ranije reagovalo jediničnom gestom, sada je dete u stanju povezivati geste u složene odgovore. Kada vidi majku koje neko vreme nije bilo, može potrčati prema njoj, obgrliti je rukama i cvrčati od radosti, odnosno reagovati nizom ponašanja za koja u ranijoj fazi nije bilo sposobno. Rastući gestovni rečnik omogućuje detetu složenije načine samoizražavanja. Tako, dete postaje kreativno. Ima široki raspon osećanja i raznovrsni rečnik ponašanja. Na tom stepenu deca zatvaraju do 20, 30, 40 komunikacijskih ciklusa. U međuvremenu, dete počinje shvatati ponašanje drugih ljudi. Prema gestama svojih roditelja može saznati je li na sigurnom ili pod pretnjom opasnosti, je li prihvaćeno ili odbijeno, cenjeno ili poniženo. Pre nego što se do bilo koje mere služi govorom, dete i njegovi roditelji vode dijaloge na važne životne teme. Dete formira osobine svoje naravi, očekivanja drugih ljudi i osjećaj za sebe. Također niću obrasci bespomoćnosti ili svojevoljnosti te očekivanja ljubavi i poštovanja, nepravde ili uvrede. Sve to se događa pre nego dete ovlada govorom. Putem sveobuhvatnog iskustva komunikacije dete gradi temelj govora. Teškoće u komunikaciji često se po prvi put otkrivaju u ovoj fazi, mnogo prije nego što je nerazvijenost govora stvarno uočljiva. Ako u dobi izmedju 12 i 20 meseci vaše dete ne čini složene geste, naprimer ne uzima vas za ruku i ne vodi prema vratima da bi se igralo napolju ili ne vuče vas za sobom da mu pomognete pronaći igračku, verojatno je potrebna puna stručna evaluacija. Čak i ako dete ne govori još, ali pri tome ne pokazuje složeni stepen problemskog ponašanja možete pričekati i posmatrati. Međutim, ako dete ne vlada takvim predverbalnim ponašanjem, čekanje je nerazumno. Sposobnost samoizražavanja putem složenih gestovnih konverzacija izgrađuje detetovu motoriku i veštine motoričkog planiranja. Istovremeno raste i sposobnost kognitivnog shvatanja okoline.

• Emocionalne ideje

Detetova sposobnost formiranja ideja se po prvi puta razvija u igri. Pomoću igračaka dete plete priče, a kroz te priče eksperementše i raznovrsnim namerama i željama koje oseća. Lutka-mama hrani lutku-bebu. Dinosauri prete ljudima u kući. Automobili se sudaruju s drugim automobilima. Istovremeno s tim ispunjenim idejama igrom dolazi do obogaćene upotrebe govora. Ispočetka dete samo imenuje važne elemente svoje okoline - osobe od kojih zavisi, svoja omiljena jela i igračke - ili zapovednički naređuje: "To!" S vremenom, u igri se pojavljuju dijalozi. Kasnije, uz pomoć roditelja, dete daje nazive raznim namerama, željama i osećajima. Kroz, ispunjenu idejama, igru i proširenu upotrebu govora dete usvaja da predmeti mogu biti zastupljeni simbolima. Prazna kutija u kojoj dete kupa svoju lutku je simbol kupatila. Reč "kupanje" je simbol aktivnosti u kupatilu. Reč "ljutit" je simbol eksplozivnog osećanja koje nastaje unutra. Svaki simbol je ideja, apstrakcija konkretnog predmeta, radnje ili emocije koju dete ima. Dok sve više i više eksperimentiše s maštovitom igrom i govorom, raste njegova tečnost u svetu ideja. Konačno, dete je sposobno manipulisati idejama i upotrebljavati ih u svrhu zadovoljavanja svojih potreba. Na primjer, ono može videti, čuti i osećati mamu kada mama nije pored njega. Sada, kada se probudi noću, umesto da jednostavno zaplače, može je pozvati. Ponekad, da bi se smirilo, dovoljno mu je samo vizualizovati majku i pomisliti na nju. Kada je žedno, dete može pomisliti na sok i reći: "Mamice, soka", umesto da se nada da će majka sama saznati šta ono želi. S tom novom sposobnošću manipulisanja svetom simbola, dete je učinilo skok na mnogo viši stepen komunikacije i svesnosti.

• Emocionalno i logičko razmišljanje

U prethodnoj fazi, detetovo izražavanje emocija je poput nepovezanih ostrvaca. Promene tema se događaju u nekoliko minuta, a za odigravanje svojih emocija, dete se služi svime na čemu zaustavi svoj pogled. U ovoj šestoj fazi dete gradi mostove između tih ostrvaca. Ideje se povezuju zajedno u logički redosled. Dok u 5. fazi dete počinje oblačiti lutku, zatim vidi bojicu, pa počinje crtkati, zatim vidi bubanj, pa se pravi da je bubnjar, u ovoj fazi emocionalnog i logičkog razmišljanja dete povezuje deliće zajedno. Na primjer, može tražiti bubnjara da svira za obučenu lutku, a bojicom će obojiti pozivnice za predstavu. Ili, lutka će možda imati čajanku, pa telefonira prijateljima da ih pozove, priprema pića, postavlja sto i određuje mesta za goste. U ovoj fazi dete je kroz igru sposobno izražavati široki raspon emocija. Može čak i predvideti neka svoja osećanja - ako će mama otići, bi će preplašeno. Dete takođe počinje lično i emocionalno shvatati koncepte prostora i vremena: mama je u drugom gradu, to nije isto što i drugoj sobi; ako ja danas udarim Tomicu, Tomica se neće sutra igrati sa mnom. Dete je, takođe, sposobno povezivati ideje u odnosu na prostorno i verbalno rešavanje problemskih situacija. Umesto da u odvojenim kulama od kocaka vidi izolovane strukture, može ih spojiti zajedno i napraviti veliki dvorac. Dete je u stanju odgovarati na pitanja "što", "gde" i "zašto", uživa u raspravama, logički iskazuje svoje stavove i počinje dugo putovanje prema sve višim i višim stepenicama apstraktnog mišljenja. Tokom ove faze dete postaje još više verbalno. U izražavanju emocija još uvijek se oslanja na geste - naročito kada se radi o negativnim osećajima, poput ljutnje i agresije - ali sada se mnogo bolje snalazi u području govora i razume da je ideje i osećaje moguće iskazati verbalno. Više stepenice mišljenja nadograđuju se na taj temelj.

Knjiga "Djete s posebnim potrebama: Poticanje intelektualnog i emocionalnog razvoja", S. Greenspan i S. Wieder - u izdanju Ostvarenja.