Samo ne heroin

Igru „samo ne heroin” igraju „savremeni” roditelji koji smatraju da im je potpuno jasna razlika između mekih i tvrdih droga. Zbog toga je njihov osnovni strah da dete ne završi na uzimanju tvrde droge, odnosno heroina. U ovoj roditeljskoj igri roditelj dozvoljava uzimanje lakih droga, kako bi dete, kao znak zahvalnosti za roditeljsko razumevanje, širinu i tolerantnost odustalo od teških droga. Rečenice tipične za ovu igru su „Molim te, samo ne heroin!” i „Samo ne igla!”

Roditelji koji igraju „samo ne heroin” su najčešće i sami uzimali ili i dalje uzimaju lake droge, ili, pak, prihvataju „činjenicu” da je iskustvo s drogama nerazdvojno od supkulture mladih i deo procesa urbanog odrastanja. Zato se odlučuju za strategiju „smanjenja štete” i postavljaju granicu između heroina i ostalih droga. Rečnikom teorije igara, ovi roditelji su u ulozi Spasioca svog deteta od heroina.

U ovoj igri su moguća dva tipa obrta. Jedan tip je da dete postane problematičan uzimalac neke od „dozvoljenih” droga. Kao što je poznato, uzimanje droga je uvek susret određene hemijske supstance i određene ličnosti u određenom socio-ekonomskom kontekstu. Na način drogiranja utiču sva tri činioca. Zbog toga je moguće da se neko teško drogira nekom supstancom koja se inače smatra za veoma laku drogu. Na primer, postoje ljudi koji svakodnevno duvaju travu i koji u životu nemaju nikakvih interesovanja osim da budu i ostanu naduvani. Kada roditelj koji je igrač igre „samo ne heroin” shvati da se njegovo dete problematično drogira „dozvoljenom” drogom, ono mu na kritiku uvek može uzvratiti: „Pa šta hoćeš? Bolje to nego da pređem na heroin”. Roditelj Spasilac tada postaje nemoćna Žrtva.

Drugi tip obrta je kada na ovaj način „vaspitavano” dete ipak završi navučeno na heroin. Mnogi bi rekli da je to logičan završetak eksperimentisanja drogama, odnosno logičan kraj igre „samo ne heroin”.
Mi smatramo da roditelj nikada ne treba da detetu daje dozvolu da uzima bilo kakve droge, ma koliko one bile lake ili mekane.

„Samo ne kriminal” je igra tipičnog roditeljskog spasavanja deteta koje uzima droge od kriminala. Kako je za heroin potreban novac, kada narkoman potroši svoje zalihe novca, počinje da se snalazi opredeljivanjem za kriminalne aktivnosti. Tipičan igrač igre „samo ne kriminal” je roditelj koji „razume” da je drogiranje bolest, ali koji ne bi mogao da podnese da njegovo dete postane kriminalac. Zbog toga ovakav roditelj spasava dete od kriminala tako što finansira njegovo drogiranje, ili što odlazi do dilera kako bi svom detetu nabavio drogu. Jasno je da ovakvo spasavanje održava narkomana u zavisnosti od droge.

„Tata zna najbolje” je igra očeva koji su ponosni uzimaoci kanabisa, dakle igrači igre „naduvan i ponosan”. Mnogo pre no što dete uđe u pubertet, otac obaveštava majku kako će jednom, kada dete dovoljno odraste, da mu upriliči degustaciju marihuane ili hašiša. Očev argument je da je mnogo bolje da budući adolescent ima prvi susret s kanabisom u kontrolisanim uslovima. Tata će za ovu priliku pronaći najkvalitetniju robu, podučiti dete tehnici, smanjiti rizike i slično. Kada ga žena pogleda zapanjeno, on joj odgovara: „Pa šta hoćeš, bolje da to uradim ja nego tamo neka budala.” Ovakav otac je, dakle, paradoksalno, u ulozi Spasioca koji pokušava da svoje dete zaštiti od neprijatnih iskustava s drogama.

Ova kontrola i pokušaj (pre)zaštićivanja deteta, iako pozitivno motivisani, zasnovani su na pogrešnoj logici. Pretpostavka od koje polazi ovaj otac je da će njegovo dete svakako uzimati kanabis. Iako ovi očevi to dokazuju činjenicom da je veoma veliki procenat mladih koji su probali kanabis, te da je najverovatnije da će to učiniti i njihovo dete, reč je o racionalizaciji ispod koje se krije snažna očeva želja da dete krene njegovim stopama. U suštini, ovakvi očevi veruju da je uzimanje kanabisa nešto što povećava kvalitet (emocionalnog) života i koji zbog toga žele da i njihovo dete živi „kvalitetno”.

Poslužićemo se paralelom: iako gotovo svi roditelji zabranjuju svojoj deci da kradu, ipak je velika većina dece u detinjstvu nešto ukrala. Roditeljska zabrana čini da se nakon počinjene krađe ova deca plaše kazne, da se osećaju krivima. Upravo je osećanje krivice uglavnom zaslužno za promenu ponašanja i odustajanje od krađe kao oblika ponašanja. Svojom neprijatnošću osećanje krivice motiviše osobu da u budućnosti odustane od onih ponašanja zbog kojih se oseća krivim. Roditelj koji daje dozvolu nikada ne može znati kako će dete iskoristiti ovako dobijenu licencu za drogiranje, jer su roditelj i dete dve različite ličnosti, tako da ono što je dobro za roditelja ne mora biti dobro i za dete.

Izvor: DNEVNIK, Zoran Milivojević