Ova tema sadrži 841 odgovor, ima 76 glasova i poslednji put je ažurirana od strane  anita75love 9 meseci, 3 sedmice ranije.

Gledanje 1 članaka - 1 do 15 (od 842 ukupno)

Anksioznost u trudnoci


  • anna79
    Član
    anna79

    Dali je neko na terapiji Ksalolom i Asentrom,a u 6 nedelji je trudnoce???
    I u prevodu pati od panicnog poremecaja???


    unicorn
    Član
    unicorn

    Hej!
    Ja sam godinama patila od anksiozno-depresivnog poremećaja, i pila sam antidepresive, tačnije SEROXAT. Nekad mi je bilo gore, nekad bolje. Prestala sam ih uzimati 4 mjeseca prije trudnoće (sad sam u 8.nedjelji), a poslije sam pila Lexilium 3 mg, koji i dan danas uzmem po potrebi, samo 1,5 mg.
    Desilo mi se to da sam u trudnoći postala puno osjetljivija nego inače, a i inače sam bila slomljena na neki način. Ako ti je ginekolog odobrio da to piješ, nastavi, ali bi ti po mom mišljenju bilo bolje kad bi se pokušala kontrolisati za vrijeme napada, možda da popričaš sa psihologom, to je meni pravo pomoglo, nešto kao vježbe opuštanja i sl. 😉
    Ako ne preovladava opasnost za tebe, bilo bi bolje za bebicu da to ne piješ. Meni su doktori isto rekli da ponovo počnem uzimati antidepresive, ali jednostavno nisam mogla plašeći se za zdravlje moje nerođene bebe.
    Samo da ti napomenem, ne znam kakvo je stanje kod tebe, mislim koliko je intenzivno, ali ako su ti tablete pravo potrebne, nastavi ih piti, niko te neće osuđivati zbog toga, jer ja ZNAM kako je to.
    Budi hrabra i misli pozitivno koliko god možeš! 😛 😛 😛
    Veeeeeelika pusa!


    Dunjasa
    Član
    Dunjasa

    Drage moje, pati li iko od ovog poremecaja ? Ako ima srodnih dusa kako podnosite trudnocu i da li se stanje pogorsava u drugom stanju ?
    Puno pozdrava svima !


    rozga
    Član
    rozga

    znas kako…strasno je kad pomislis da ce ti se zivot promeniti za 1000% i da ces imati najodgovorniju ulogu…da cuvas svou malu bebicu:) Ali veruj mi, u trudnoci postanes jaca i smelija i jednostavno se boris za svoju bebu. Ne brini nista, ali ako ti se stanje pogorsa ili ti je ida lje prisutno, javi se svom dr-u. Pomoci ce ti sigurno. Lekcici za smirenje su uvek tu, ali pokusaj sebi da objasnis da ce sve biti ok i da ces sada imati razloga da hrabrije ides kroz zivot!:)

    dragana024

    Moram da kažem da je tema veoma zanimljiva, i svaka čast na hrabrosti da je pokreneš, jer mnogi o tome nesmeju da govore.
    Moja dobra drugarica je imala taj problem dosta dugo tako da sam stvarno bila upućena u sve to. Mada nikad nisam verovala da i ja mogu da imam takav problem. Naravno, sve do jednog momenta. par meseci pred trudnoću sam imala taj problem i od kako sam trudna više nemam, ili ga možda ne registrujem.
    U nekoj meri mogu da znam kako se osećaš, i znam da nije prijatno, ali misli na dete koje nosiš, nek ti ono bude motiv da preguraš taj problem. A da li je tvoja anksioznost vezana za nešto konkretno? Koliko dugo imaš taj problem i da li si razgovarala sa nekim doktorom o tome?


    unicorn
    Član
    unicorn

    Drage moje,
    ja sam još prije trudnoće patila od anksiozno-depresivnog poremećaja i pila sam antidepresive jedno vrijeme. Naravno, sa terapijom sam prestala prije nego što sam zatrudnila, i dobro sam se osjećala. U početku trudnoće sam imala par napad i radi toga sam se obratila psihologu, jednoj krasnoj doktorici kojoj i danas idem jednom mjesečno da porazgovaramo o svemu i moram vam priznati da mi je to veoma pomoglo, štaviše više nisam imala napade panike i anksioznosti.
    Ipak, svako par dana se osjećam veoma, veoma neshvaćeno i imam taj neobjašnjivi i ničim prouzrokovani osjećaj tuge koji je kao veliki teret dok se pošteno ne isplačem, ali opet kažem da će sve biti ok da tu i hormoni sada imaju veliku ulogu. A moram vam priznati, s obzirom na svoju istoriju, malo me strah post-porođajne depresije, ali o tom potom…
    Sada mi je najvažnije da se pokušam skoncentrisati na to da se osjećam što lakše i opuštenije radi svoje bebe, mada mi ne uspijeva uvijek, ali ne gubim nadu.
    Ginekolog mi je prepisao Apaurin 2mg 2x dnevno, nekad popijem jednu, nekad 3, zavisi u kakvom se stanju trenutno nalazim, ali opet kažem, ako se ne mogu smiriti na prirodan način, bolje da popijem tabletu za smirenje, jer je stres puno štetniji za bebu, a mi koji znamo šta je anksioznost vrlo dobro znamo o kojoj količini stresa pričamo.
    Budite hrabre i ljubim vas puno, mi to možemo, radi nas samih i radi naših bebica! :love:

    dragana.srb

    Draga Unicorn! Sigurna sam da ukoliko ne budeš razmišljala o postporodjajnoj depresiji, da je nećeš ni imati. Prosto, moje mišljenje je da je sve u našim glavama. Bitno je samo razmišljati pozitivno i tu nema mesta bilo kakvim depresijama. Ja sam na primer sve dok nisam otkrila da sam trudna veoma mnogo radila, čak šta više, iscrpljivala sam se. Dugo godina nisam mogla da ostanem u drugom stanju i tu tugu sam gledala da kanališem kroz rad. Medjitim, kada sam shvatila da se preterano iscrpljujem bilo je kasno. U jednom trenutku, ja sam pukla. Nisam znala ni gde se nalazim ni šta radim. Bila sam skoro dve nedelje na lekovima za smirenje iako ih pre nikad nisam koristila. Osećala sam se fizički i psihički ruinirana. E onda sam rešila da promenim film, počela sam manje da radim, a kasnije sam dala i otkaz s obzirom da mi je posao bio stresan i uspela sam da ostvarim trudnoću. Eto, sada nedam nikom da me iznervira, razmišljam pozitivno i radim samo ono što volim. To i tebi i ostalim devojkama (ženama) od srca savetujem. SREĆNO I RADUJ TE SE DANIMA KOJI DOLAZE!!!


    unicorn
    Član
    unicorn

    Dragana.srb,
    vjeruj mi da sam veoma svjesna činjenice da o lošem ne treba razmišljati, i ne razmišljam o tome puno, jer sam odlučila da uživam u trudnoći što je više moguće, ali to je vjerovatno mogućnost o kojoj neki manji procenat trudnica povremeno razmišlja.
    Ja naprimjer, ovih dana sam strašno zauzeta preseljenjem i dekoracijom novog stana, pa nemam vremena da se naspavam, a samim tim ni da se zamaram nekim mogućnostima pojave postporođajne depresije, jednostavno sam se koncentrisala na preseljenje jer tu ima mnogo posla, a to hoću da završim do kraja ove sedmice, pa da onda mogu uživati i opuštati se. Dok sam prošlih godina prolazila kroz te psihičke krize, naučila sam da je okupacija nečim jako bitna za napredak u ozdravljenju, pa se i sada dosta trudim da sam uvijek nečim zauzeta, jer ako imam dosta vremena da razmišljam o stvarima, u neka doba ću početi razmišljati i o negativnim stvarima. A moja mama mi ionako kaže da, kada bebica dođe, neću imati vremena da se naspavam, a kamoli da razmišljam o takvim stvarima, ali eto, opet je to negdje u malom mozgu…
    Ma biće valjda sve ok, a tebi puno hvala na lijepim željama i pozitivnom energijom!!!!


    Dunjasa
    Član
    Dunjasa

    Drage moje, tako mi je drago da se vas par javilo na ovu temu. Sad se bas nesto down osijecam, unicorn je perfektno to opisala, neki neobjasnjivi osjecaj tuge. Ja nisam jos trudna, ali planiramo dijete. Uz sebe imam divnu osobu, ali kao sto unicorn rece, nekako se covijek ipak osjeca usamljen u svemu tome i neshvacen. Jer kada napad nastupi, covijek je kao u nekom „balonu“ i stvarnost na neki nacin prestane da postoji, osjecaj panike sve nadvlada. Ja vec dugo vremena nemam panicne napade, ali sam jako cesto na „ivici“ panike. Legnem, umirim se i tako me najbolje prodje. Prestala sam da uzimam antidepresive davno, jer nisam osjecala nikakvo poboljsanje. Prije par mjeseci sam prestala i sa sedativima, jer se covijek veoma lako navikne na njih i opasnost od zavisnosti je velika. Nije mi nista gore ni bez njih, sad kada me je abstinencijalna kriza prosla. Ja koliko sam citala u trudnoci je najbolje nista ne piti i onda me hvata strah sta ako mi se desi panika, a ne smijem nista da popijem. Doktorica mi je rekla da ako pijem tablete na bazi oxazepama dijete moze biti tromo poslije rodjenja, pa sta god da to znaci mene je uplasilo. Za sada pijem samo valerijanu, pa se pitam koliko bi i to bilo stetno za bebu, a da nista ne uzimam, ne znam kako bi sve to izgledalo. Na zapadu sam, krug bliskih ljudi oko mene i nije bas veliki, tako da je covijek manje-vise prepusten sam sebi… Planiram u svakom slucaju da nadjem psihologa, jer covijek se poslije razgovora sa nekom strucnom osobom ipak malo smiri…nekako osjeca da ipak ima nekog iza ledja, neku sigurnost. Hvala vam puno na vasim odgovorima, ko nije bio „tamo“ ne moze da zamisli kako to izgleda… Puno pozdrava svima, jako mi znace vasa iskustva i odgovori! :love:

    dragana024

    Dunjasa pogledaj i pod temom zdravlje – napadi panike. Tamo se takođe dosta govori o tome.
    U svakom slučaju želim ti da sve to vrlo brzo bude iza tebe.


    Dunjasa
    Član
    Dunjasa

    Hvala Dragana, ja sam se dosta nacitana po tom pitanju (borim se deset godina sa anksioznoscu)… Ali planirati bebu i imati panicne napadaje je sasvim nesto drugo… Ne mislis samo kako ces ti savladati panicni napadaj i anksioznost, vec kako ces uz taj problem donijeti zdravu bebu na svijet… Nadam se i vjerujem da ce sve biti dobro, osim kad me uhvate moja (klasicna) razmisljanja „sta ako…“ ;]

    dragana.srb

    Evo Dunjasa, da te ohrabrim još malo. Moj problem koji sam imala ja sam ti izložila ali sada je sve ok. Sa ružnim stvarima se borim lepim razmišljanjima. Ispričaću ti šta se desilo mojoj kumi. Ona je dosta mladja od mene i uvek se trudim da je savetujem s obzirom da je godinama imala problema sa nervozom. Kada sam shvatila da koliko god se trudim da ne mogu da joj pomognem rekla sam joj da ode kod psihologa. Utvrdjena joj je neka vrsta depresije (ne mogu da se setim tačnog naziva). Od tada pije silne lekove i super se oseća. E onda je htela da ostane u drugom stanju i morala je da izbaci sve lekove iz upotrebe. Ja sam mislila da će je to ubiti! Medjutim kada je saznala da je trudna, nešto u njoj se pokrenulo, iz nje je počeo da izbija optimizam i imala je nenormalnu snagu. Povremeno je pila neke lekove na bazi valerijane, kantariona pa čak i Persen i donela je na svet zdravu bebu. Tako da znaš, kad ostaneš u drugom stanju dobićeš neverovatnu volju i bićeš puna optimizma. Želim ti puno sreće!!!


    unicorn
    Član
    unicorn

    Dunjasa,
    evo sad sam shvatila da imamo isti problem, i ja sam postala svjesna činjenice da se uvijek pitam „šta ako…“. Iako imam najboljeg muža na svijetu, sjajnu porodicu koja je uz mene pošto znaju koliko sam se borila sa depresijom i anksioznošću, hvala Bogu trudnoća mi dobro protiče, za par mjeseci ću dobiti kćerkicu, znači sve je super, ja se opet nekad nađem u mislima „šta ako…“, i uvijek su crne.
    Razumjela sam da si negdje na zapadu i vjerovatno si daleko od ljudi koji su ti bliski, od porodice i prijatelja, pa ti to dodatno otežava situaciju. Zato ti toplo preporučujem da potražiš psihologa, jer ja imam sjajnu doktoricu kojoj idem 1 mjesečno i to mi puno olakšava sve. Ipak ti moram naglasiti da me je i trudnoća dodatno ojačala, nekako sam, kako draganasrb. kaže o jednoj poznanici, ispunjena optimizmom, barem više nego prije. Kada sam prvi put krenula na grupnu psihoterapiju, bila sam skeptična, jer sam očekivala sredovječne žene koje se nalaze u klimakteriju, ali ono što sam našla bilo je sasvim drugačije – upoznala sam dvije djevojke, jedna je imala 19, a druga 22 godine (ja imam 2 8). Kada sam čula njihove priče, odmah sam znala da sam na pravom mjestu, jer sam dotada mislila da sam sama u ovome svemu, ali kada sam uvidjela koliko mladih djevojaka i žena ima taj problem, osjetila sam snagu da idem dalje.
    Neki dan sam bila na razgovoru kod doktorice i ispričala sam joj da me je strah porođaja i kako je vjerovatno svakoga strah onog nepoznatog što slijedi i činjenice da ću kroz tu situaciju prolaziti sama i imam problem sa tom samoćom, kako bi mi bilo lakše da je neko uz mene da me podrži kroz proces rađanja. Znaš šta je bio njen odgovor?
    „Nepoznato nam svima slijedi, jer ne znamo šta će se desiti ni u slijedećih 5 minuta, kamoli nekad kasnije. A ti nećeš kroz to prolaziti sama, i tvoja beba će biti s tobom. A za nju neće biti dobro ako se uspaničiš, jer će ta panika preći na nju i sam proces rađanja je stresan za bebe, a ja ne vjerujem kako ti želiš da to pogoršaš još više. Dodatnim stresom možeš i produžiti sam proces rađanja, a to je dodatno opterećenje i za tebe i zta bebu. U tom trenutku trebaš da budeš jaka, ako ne za sebe, onda za svoju bebu, jer ona ovisi o tebi i ti si ta koja joj može olakšati. Tvoja beba te treba, i od tog momenta ćeš uvijek biti uz nju da je vodiš kroz život, zato misli na nju. Ona te jako treba da budeš jaka za nju!“.
    Moram vam priznati da sam u tom trenutku zaplakala. Samo radi činjenice da do tog momenta nisam mislila kako i moja beba ide sa mnom i kako sam samo mislila na sebe, kako ću ja prolaziti kroz to, a nisam ni momenta pomislila na nju. Uvidjela sam da sam bila beskrajno egoistična.
    Toliko od mene za ovaj put!




    Dunjasa
    Član
    Dunjasa

    Sinoc sam dosla sa puta, pa vam tek sad odgovaram. Vase rijeci mi jako puno znace, ulijevaju mi snagu, NADU i osjecaj da nisam sama. Vi koji ste duze na forumu vjerovatno vec znate koliko jedni drugima mozemo pomoci samo sa par rijeci, a ja se evo cudim sama sebi koliko vase rijeci ohrabrenja uticu na mene. Nisam jednom plakala kada sam citala vase odgovore, ali to je ono „sretno“ plakanje, kada kroz suze iz covijeka izlaze sumnje i negativna razmisljanja, a u srce se ulijeva nada da ce ipak sve biti u redu… Za koji mjesec planiramo poceti sa pokusajima, pa cemo vidjeti hoce li uroditi plodom ;] A ako se dragi bude pitao i ranije 😛
    Hvala vam jos jednom svima ! :-*


    kicun
    Član
    kicun

    Dunjas ostala sam ti duzna ja isto kao i ti planiram trudnocu. I ja kao i sve vi prolazim kroz razlicite faze ali moram priznati da to ako cesto visi u vazduhu kako za mene tako i za moje najblize.
    Eto i sad idem na neku svadbu i vec mi je u glavi sta ako a onda grdim sebe i kazem nece ti biti nista. Inace ja sam shvatila da je uzrok mog straha smrt mog oca, naime moj tata je poginuo i ja od tog trenutka imam strah za svoje najmilije a tek potom za sebe. Sigurna sam da je razlog sva tuga koju sam progutala nisam znala da je iskazem sve sam cutke podnela i jednostavno jednog dana me je stiglo. Evo sad dok vam pisem mi je lakse jer znam da nisam sama. Moj prvi napad panike ili mozda i nije bio vi procenite iskusnije ste od mene je bio pre godinu dana bila sam u trznom centru, neispavana, nisam jela ceo dan i imala sam menzis sa velikim bolovima, posle konacnog jela odlazim u toalet i osecam se uzasno jedva cekam da izadjem napolje jer imam utisak srusicu se, polako dolazim sebi ovo se ponovilo jos jednom sa istim uzrokom… i ja od tada pocinjem da se plasim za sebe…danas se trudim da budem jaka nekad mi polazi za rukom nekad ne.Inace ne pijem nikakve lekove moj dr smatra da mi ne trebaju. I sto rece unicorn normalno se bojati nepoznatog.

Gledanje 1 članaka - 1 do 15 (od 842 ukupno)

Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.

Roditelj portal 2017 © Sva prava zadržana.