Ova tema sadrži 65 odgovora, ima 1 glas i poslednji put je ažurirana od strane  anita75love 7 godine, 8 meseci ranije.

Gledanje 1 članaka - 1 do 15 (od 66 ukupno)

Postporodjajna depresija


  • marmit
    Član
    marmit

    Vec mesecima citam ovaj forum i povremeno ucestvujem, ali nisam nasla ovu temu.
    Ja sam posle porodjaja imala strasnu posleporodjajnu depresiju, trajala je sigurno mesec dana, mozda i vise. Sreca pa sam citala o tome, kao i mm, tako da mi je on puno pomogao. Moja mama me nije bas razumela, ona je zena sa sela i tad se o tome nije ni govorilo. Sad kad vratim film, porodila sam se pre 6.5m, ne mogu da objasnim sta me je to snaslo, ali znam da nisam imala apetit, naravno, brinula sam se o bebi, ali nije to bilo ono kao, beba je za mene sve na svetu, vec, jednostavno, moram, nema ko drugi… Mislim da o posleporodjajnoj depresiji treba vise da se govori, jer su zene zaista na svasta spremne. Do pre koju godinu ja nisam ni znala da to postoji i nisam verovala poznanicama koje su govorile kroz sta su prosle, ali eto, i mene je strefilo. Grozno, sad se pomalo i stidim kako mi se to moglo desiti. Ali, valjda hormoni.


    njamiii
    Član
    njamiii

    Slazem se u potpunosti, treba vishe da se govori i mnogo vishe da se obraca paznja na porodilje, da im se na vreme ukaze gde i kome mogu da se obrate u sluchaju da imaju neki problem, kao i da to nije nikakav bauk i da nije nishta strashno, a definitivno nije neshto za shta su one krive i zbog chega treba da se osecaju loshe (ili kao loshe majke). Nije mala stvar biti trudan i proci kroz sam chin porodjaja, i nakon toga se suochiti sa ogromnom odgovornoshcu i obavezom koja je tu za ceo zivot (ma koliko zeleli dete i mislili da ste spremni). Briga o porodiljama i postporodjajnoj depresiji treba da pochne josh u samom porodilishtu. Na zalost, s obzirom na to kakvo nam je medicinsko osoblje, pre ce biti da sama situacija u porodilishtu vrlo pospeshuje istu.
    Jako mi je drago da si, prvo, znala da je prepoznash, i hrabrosti da sebi to priznash, a onda i da se izborish sa njom uz podrshku muza (shto je isto veoma vazno). Nemash razloga da se stidish, treba da budesh ponosna, jer si uspeshno savladala problem na koji si naishla i time dokazala da si dovoljno jaka i zrela za sve ono shto ti tek sledi kao roditelju 🙂
    Ja sam imala prilicho tezak porodjaj i trebalo mi je jedno mesecipo da se oporavim, bash sam bila izmuchena, i nisam imala snage nizashta, moj muz je bio sav usfrchen i malo malo me zapitkivao da l’ imam postporodjajnu depresiju istraumiran prichom koju sam mu ranije isprichala o tome kako se poznanica moje sestre ubila skochivshi kroz prozor sa ne znam kog sprata ostavivshi za sobom divnog muza i blizance. Dijagnoza postporodjajna depresija. To su strashne svari. Na tome MORA da se radi.


    marmit
    Član
    marmit

    Hvala njamiii. Ja sam isla u skolicu za trudnice, pa je tamo bio organizovan i jedan cas za tate, verovatno im je sestra i govorila sta sve mogu da ocekuju od svojih zena posle porodjaja. Moj je porodjaj bio jako lagan, ali sam ja to dozivela kao psihicki sok. Sad mi je naravno sve to smesno. Ne umem da objasnim ni kako sam se osecala, ni zasto. Relativno brzo sam izgubila mleko, i cesto se pitam da li je zbog toga. Mislim, funkcionisala sam ja. Do posle podne sam bila sama sa bebom i islo je to. Jedino sto sam bila strasno uplasena, nesigurna, imala sam strasan grc u stomaku, kasnije sam dobila i nesanicu, 7 noci nisam uopste spavala, a ni preko dana… Uzas. Drugo dete mi ne pada na pamet, mada bih volela, cisto da vidim kako bi se onda osecala, mislim da bi sve bilo drugacije.
    Ja sam se iznenadila kada sam prvi put cula za to, jedna koleginica mi je pricala da je nju drzalo 3 meseca. Ali, eto, ipak zene umeju da se izbore s tim. Uglavnom, naravno, ima i onih redjih slucajeva.
    Treba vise pricati o tome i pripremati i muzeve i roditelje, jer porodilji je svaka pomoc preko potrebna.


    Diana01
    Član
    Diana01

    Depresija,jako se malo prica o tome, nedavno sam trazila tu temu na forumu ali je nisam nasla. Naime ja isto patim od te postpartum depresije ali ona se nadovezala samo na depresiju od koje sam patila pre trudnoce. Ja sam oko godinu dana tada bila na terapiji antiepresivima (Zoloft) i bilo mi je malo bolje / mada sami lekovi ne pomazu nista ako ja sama ne promenim neke stvari . Nisam sigurna kada je to pocelo ali moja prethodna depresija je bila samo dobra podloga za ovo od cega patim sada. Nekako, ali nikako sam naucila da zivim sa tim, ali sam par puta u situaciji bila da samo odem i ostavim bebu da place. Kod mene je to povezano sa napadima panike straha bola. I ja nalecem svuda na nerazumevanje, moji to jednostavno ne kapiraju posto se o tome ne prica. Sama klima u Finskoj je takva tako da je to samo kec na desetku, i sve mi se nakupi, u svemu vidim nesto lose, bebu volim vise od svega ali bas kao sto si rekla to je zato sto moram i nema ko drugi. Snadjem se nekako, naizgled sve izgleda super ali zaista nije tako. Malo pricam o tome, i ona se vidi samo kada dobijem napade panike pocnem da se tresem gubim svest. Znala sam da sam podlozna istoj i zato ja nisam ni razmisljala o detetu, ali eto Luka se slucajno desio ni sama ne znam kako. Drugo dete, ne neka hvala, nije mi na kraj pameti, bar ne u narednih xxxxx godina, a mozda ni u ovom zivotu. Ponekad se plasim za dete zbog sebe, ne znam gde ce me sve to odvesti, tako da je bolje ne raspirivati vise. Ugradila sam spiralu tako da mogu da odahnem. Valjda ce me sluziti dobro, posto ne znam kako bi podnela da opet budem trudna, radjam i imam malu bebu. Znam da je uzasno tesko to razumeti, ali meni je to pakao, ja sam pala u uzasno ocajanje, par puta sam stvarno mrzela sebe. Cekam da prestanem da dojim pa da opet pocnem sa Zoloftom, on mi je stvarno bio velika pomoc ranije kada mi se ceo svet rusio 🙁


    marmit
    Član
    marmit

    Da li si trazila savet lekara za tu postpartus depresiju? Ona je verovatno drugacija od te od koje si patirla pre porodjaja? Ja sad kad vratim film, uvek kazem dobro me mm i istrpeo. Srecom, pa je prosla. Verovatno i vreme utice. Ja sam se porodila u novembru i taman kad smo stasali za napolje, doslo je bas hladno vreme, ne moze se napolje, niko mi nije dolazio, kao babine i te gluposti a ja sam jedva cekala da mi neko dodje da malo razgovaram. Bilo je bolje cim je ogrejalo sunce. Ja sam dugo razmisljala, joj, da mi je vratiti moj stari zivot, ali… No, sad sam ok, ali stvarno ne bih nikom pozelela da prolazi kroz to.


    malisha75
    Član
    malisha75

    Nisam bila depresivna posle porodjaja ali sam puno citala o toj vrsti depresije. Mnogo pomaze ako se svi u porodici informisu jos tokom trudnoce.
    Ja sam se porodila neplaniranim carskim rezom a zelela sam vise od svega prirodni porodjaj. Prvih par dana sam bila razocarana u sebe jer kao, nisam bila sposobna da izguram bebu, iako to naravno nije bilo do mene nego je bebac krenuo koso glavicom. Trudila sam se deset sati ali nije islo. Cak sam u pocetku govorila kako se nisam „ja“ porodila nego su „me“ porodili. Mozda je to bio uvod u neku blagu depresiju, ali brzo me je zadesila druga briga, pa na sebe vise nisam ni obracala paznju.
    Inace, posle porodjaja su me smestili u eksperimentalnu sobu (porodila sam se u Austriji). U njoj je vrseno istrazivanje o uticaju dnevne svetlosti na prevenciju postporodjajne depresije. Bilo je instalirano osvetljenje koje je bez obzira na spoljne vremenske uslove simuliralo suncan dan. Poznato je da dnevna svetlost utice na neke hormonske promene u mozgu koje uticu na raspolozenje, a oni su hteli da dokazu da ove promene mogu da sprece i postporodjajnu depresiju. Tako da mislim Diana da jedan od razloga tvoje depresije moze biti i kratak dan u Finskoj.
    Eto Marmit, zakljucila si isto sto i ovi naucnici pokusavaju da dokazu :).
    Dobro je da je ova tema otvorena, jer mislim da je postporodjajna depresija mnogo prisutnija nego sto se cini.

    cokoladica

    I ja sam se plasila ppd jos tokom trudnoce, jer sam imala ranije neke epizode depresije u zivotu… Posle porodjaja sam imala kraci period baby blues, ali ne koliko sam se plasila da bih mogla…

    Diana da li si probala da popricas sa terapeutom, narocito sad kad ne mozes da uzimas lekove? Meni je odlazak na terapiju pre 3 godine bio jedan od najboljih poteza u zivotu, provela sam sa tom zenom oko 9 meseci, i pozlatio se svaki dinar koji sam joj dala.

    A to za klimu/mrak isl mi je poznato… ovde u NL kapiram da je malo bolje nego u Finskoj, ali opet.. a ja se cudila zasto se ovde masovno prodaju neke Philips lampe koje simuliraju dnevno svetlo i sarene boje, kao „za budjenje“ „za opustanje“ jos se mislim, ko da ljudi ne mogu da ustanu bez lampe, al kad vidis da je ovde 9 meseci godisnje mrak do 9 ujutru, bude ti jasno…

    Jako je bitno da se ima sa kim da poprica o tome, ni mene moji nisu razumeli, jednostavno ih je prevazilazio problem, ali eto, imala sam srece da nadjem odgovarajucu osobu.


    Diana01
    Član
    Diana01

    Cekam da se vratim u Helsinki pa cu potraziti nekog terapeuta tamo. Imam psihijatra ovde u Beogradu ali posto sam jako retko ovde onda nema smisla pa opet zapocinjem kod nje. I da svakako je situacija bolja sada kada ima malo vise svetla. Znam za tu philipsovu lampu, mom svekru je dever kupio za rodjendan ali on je uopste ne koristi pa cu mu je malo pozajmiti da isprobam. Sada preko leta i nije vazno posto je dugacak dan, ali zimi ce posluziti.

    Jos pre porodjaja sam radila neki test u savetovalistu za treudnice koji je pokazao da jesam u depresiji ali nekoj nazovi blazoj. E sad u mom kartonu pise da sam patila od iste i da sam uzimala Zoloft i da sam pila lekove za spavanje, i to se tamo na severu bas uzima u obzir s obzirom da ima dosta obolelih, i velika je stopa suicida itd. Kako god ne mogu da uzimam terapiju dok god dojim, ali trebala sam ici bar na razgovor. E tu nastupa moje poricanje i neozbiljnost i stalno izmisljam razloge. Ma treba me :batinepoguzi:


    rozga
    Član
    rozga

    Diana moj ti je savet da cim odes u Finsku odes kod terapeuta. Ja ne mogu da razumem ljude(ne mislim na tebe nego uopsteno) koji smatraju da si definitivno lud ako ides kod psihijatra, da su to budalastine. Mislim da su ti ljudi za to tu, da ti pomognu kad treba. Treba ti necije objektivno misljenje i razgovor o svemu, neko ko nece da kaze ti si moje dete i ti nemas probleme ili o tome se ne prica u nasoj porodici. Depresija je sve prisutnija i toga se ne treba stideti nego potraziti pomoc na vreme. Verujem da volis svog Luku najvise na svetu, ali veruj da ce i njemu biti svakako bolje ako mu je mama dobro.
    Ja sam imala nesto nalik depresiji do pre mesec dana i trajalo je oko dva meseca. I sela sam i popricala sa mm o svemu i da ja jednostavno ne vidim izlaz, da mi se cini da se stalno vrtim u krug. I rekla mu da mislim da bi trebala da potrazim nekog da porazgovaram. E sad desilo se da smo mogli da odemo kod mojih Marko i ja na mesec dana i to me je cini mi se preporodilo skroz. Jos sam saznala da sam trudna ponovo i to me je bas trgnulo.
    Jednostavno tad se skupilo mnogo stvari odjednom, sto je za mene izgleda bilo previse.
    Obavezno idi da popricas sa nekim, prvenstveno zbog sebe ali i zbog Luke. Zelim ti sve najbolje:HAG:
    I nije sve u zivotu crno belo. Ima neceg i izmedju:-*

    dragana_77m

    U potpunosti se slazem sa rozgom da kod psihijatra ne idu samo ludi ljudi i da je bolje u takvim kriznim situacijama otici i porazgovarati sa nekim strucnijim, i kao sto rece rozga nekim tko ce biti objektivan. Svi mi zivimo sa nekom vrstom depresije, neko se uspije sam izboriti sa tim, dok je nekome bas potrebana pomoc da prevazidje to. Ja sam uvjek za to da je bolje potraziti pomoc odmah, nego odlagati i produzavati sebi agoniju.


    brinet
    Član
    brinet

    Mislim da i mene drma ovo cudo…Placem svaki dan, bilo za sitnice, bilo za vece stvari…Samo kukam (inace nisam takva osoba)…Svadjam se sa mm, nesigurna sam u sve sto radim i imam osecaj da sam za sve sto naopako krene ja kriva i onda naravno samosazaljevanje. Nemam nikoga ovde osim mm…svi moji su u Srbiji i ne mogu mamu zvati svaki put kad me uhvati da histerisem…Ona me smiri ali se zato ona nervira posle…Kad mi je beba budna trudim se da budem ok, nasmejana, vedra ali nekad to ne uspeva. Beba nije problem, dobar je stvarno ali evo kad je bio bolestan(samo mu nos curio) ja sam plakala na njim kad god se jadnicak mucio da dise, kad ima grceve meni se place sa njim, kada mi se nasmeje ja placem od srece…Muka mi vise od suza. Onda se vadjam sa mm cesto…on je nekad tako super, podrzava me i razume a s druge strane kad mu ne odgovara nesto radi po svom i njegovi komentari me dovode do ludila!!!! HOcu da budem vesela, nasmejana i vedra kao pre….. Ma da ne sirim pricu…Znate o cemu pricam ali lakse mi da kazem nekome…


    rozga
    Član
    rozga

    Brinet mislim da tebe ne drma depresija nego je to normalno posle porodjaja kad ti splasnu hormoni odjednom. A ne mogu ni da zamislim kako je u tudjoj zemlji i kad nemas nikoga tamo. Sve je to sto osecas normalno.
    A za bolesti mi ne pricaj. Ja sam suze i suze prolila i mislila sam da je smak sveta kad sam Marku trebala da stavim mast u okice jer su mu se inficirale. Ja mislim da sam satima plakala. Ali sve je to normalno. Znas kako kazu, treba ti 9 meseci, onoliko koliko je i trajala trudnoca da se vratis na staro.
    Sve ce biti ok:-*


    Praslin
    Član
    Praslin

    Brinet draga to je neki baby bluz. Ja sam bila u takvoj „fazi“ 2,5 meseca posle porodjaja. stvarno je odvratno ali proci ce i to. Samo se opusti.


    marmit
    Član
    marmit

    I ja sam imala tu istu fazu, trajala je mozda nesto vise od mesec dana. Sama sam sebi bila dosadna ali nisam mogla da se kontrolisem, suze su same tekle. Ne znam kako me je mm izdrzao. Valjda zato sto je isao samnom u skolicu za trudnice, pa im je (tatama) sestra objasnila kakve mozemo biti posle porodjaja. Uglavnom, vazno da prolazi.

    tamaragvozednovic

    jao kako mi je drago sto sam naisal na ovu temu, ne mogu vam opisati
    jer sam se mucila pitanjima i preispitivanjima od kako sam se porodila, a desilo mi se ovako:
    ja sam elem odlucila u 30oj da konacno hocu bebu, mm i ja smo zajedno sto godina, sve je bilo ok, trudnoca je prosla ok, mm na porodjaju sa mnom i porodjaj je bio isto ok, i jedva sam cekala da dodjem kuci, cak sam toliko bodrila cimerku sve vreme da sam samu sebe iznenadila…i dodjem kuci, tamo moja mama i njegova mama nas cekaju a mm se razboli od gripa i on lepi moj dobije karantin u vidu dnevne sobe sedam dana dok ga nije proslo, a ja sa babama i bebom…i puknem totalno…mislim,sad kad procitam ne bas kao diana ili marmit (puno vam hvala sto ste opisale kako ste se oscele, mnogo mi znaci da uporedim), ali je i ovaj blues za mene bio sok, posebno sto sam bas zelela dete…i sve to samopouzdnaje koje sam imala po porodjaju mi tako nestane da sam preplakala cini mi se sledca tri meseca…svasta sam sanjala, nisam imala snage da ustanem iz kreveta, plasila se kako cu sta cu…i sad se cesto snuzdim, mada sam primetila da sam mnogo bolje zadnjih mesec dana otprilike (sad je to vec 4 i po meseca od porodjaja), ali sam kopala po netu i citala svasta i pokusavala sebi da razionalizujem sve, i hormone i situaciju i sve…
    iako sam negde radila neki test po kome sam trebala da se javim nekom strucnom licu, to mi i dalje stoji kao opcija ako ne budem mogla da izadjem na kraj sama sa sobom, mada, cini mi se da prolazi
    ali je gadno bas, i iako sam znala da postoji eto, iznenadilo me…
    jos jednom hvala marmit sto si postavila temu
    i da kazem jos i to da sam vrlo brzo pocela da radim, nije proslo ni mesec dana (radim od kuce pa mogu), tako da je i to dobra terapija, to mi je dosta pomoglo iako sam sama sa bebom dobar deo dana, da nisam samo beba-pelene-rucak-prasina

Gledanje 1 članaka - 1 do 15 (od 66 ukupno)

Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.

Roditelj portal 2017 © Sva prava zadržana.