Ova tema sadrži 65 odgovora, ima 1 glas i poslednji put je ažurirana od strane  anita75love 7 godine, 7 meseci ranije.

Gledanje 16 članaka - 16 do 30 (od 66 ukupno)

Postporodjajna depresija


  • ana26
    Član
    ana26

    uh, kad se samo setim… tad nisam ni pomisljala da imam pp depresiju, tek kasnije sam shvatil sta se sa mnom desavalo. Kad sam izasla iz porodilista sve je bilo ok. Ali, kako su dani prolazili ja sam bila sve gore. Kad beba pocne da place, placem i ja, iskidam se, drzim ga u rukama i ronzam, ronzam…. Onda, nisam mogla da spavam, ako bih zaspala samo neke gluposti su mi dolazile u san.
    Plasila sam se da ostanem sama sa bebom. Nevidjeni, neopisivi strah kad je proslo 7 dana koliko je muz dobio slobodno. Sta cu sad? Poceo dan sam drzala bebca na krilu i plakala. Uzas! Muz mi je stvarno pomagao kad bi dosao kuci, nocu je ustajao da mi prinese bebu u krevet da ga podojim, ali ja sam bas bila lose.
    Secam se na prvoj kontroli kod pedijatra, ja se bukvalno tresem, dal je napredovao, sta ce nam reci, ne mogu bebu da uzmem u ruke. Moj muz uzme da ga raspremi za pregled, a doktorica me onako pogleda i kaze: A sto majka ne raspemi bebu? :galamdzija: :galamdzija: E, ljudi, sta sam joj sve rekla, i to sve kroz plac, i nije me ni sad sramota, ne znam sta je tu cudno sto se otac brine o svom detetu, pogotovu sto ti svi doktori govore da se u prvim danima sto vise odmaras! Ali to je OT


    dobramara
    Član
    dobramara

    e drage mame, ja sam u bolnici bila super (iako mi porodjaj bas i nije bio super) al zato kad smo dosli kuci… Ja gledam malu bebicu i ne znam sta da radim! Nema mleka ni od korova, rana zjapi ko kanjon kolorada, u meni ni kapi krvi. Mm nas je dovezao i odma otisao na posao jer mu stoka nije dala slobodno iako ima pravo na to! Tu moja mama al bolje da nije nema pojma ni ona sva se spetljala, sve me pita sta da radim sta da radim. otkud ja znam, ja pre mog deteta videla bebe samo na slici. Svi me zovu da mi cestitaju a ja placeeeeeem, placeeeem sve gutam suze i ne mogu da pricam samo vicem hvala, hvala. Ne mogu da spavam, ne mogu da jedem, znojim se, sve me boli, beba naravno place konta i ona da nije sve kako treba… Tu mi je ogromna podrska bila patronazna sestra. Tek posle nedelju dana krenulo mleko (mm me izmasiro sve sam imala modrice), u to vreme sam prvi put i odspavala duze od pola sata, skontala sta i kako… Ali jos uvek sam rovita i psihicki i fizicki. Mogu da zaplacem kad hoces i stalno se BRINEM. Ali ja kontam da je sve to drage mame NORMALNO!


    marmit
    Član
    marmit

    Joj, dobramara, vi ste jos mali! Ja sam kad je Vuk imao oko dva meseca dobila nesanicu, 7 noci i dana nisam spavala uopste! Vuk spava , cak je tada dva puta prespavao celu noc, a ja ne mogu… Tad je bila ona gasna kriza, pa sam se ja opteretila sta cemo ako ne bude gasa, struje… Kad je to proslo, prosla i moja nesanica. Mada sam ja i to povezivala sa tom cuvenom depresijom, ko zna…


    malisha75
    Član
    malisha75

    Slazem se da su psihičke promene nakon porođaja normalne. Jer, sve se menja, centar sveta za svaku mamu postaje njena minijaturna i nezaštićena beba. Jako je teško opisati tu buru različitih emocija koje svaku svežu porodilju preplave. Ja sada, posle osam meseci ne mogu ni da se setim tačno šta sam sve osećala, ali pri samoj pomisli na taj period imam neki čudan osećaj u stomaku. Vremenom se emocije smire i nekako iskristališu. Meni je za to trebalo skoro pet meseci i imala sam utisak da sam se tek tada zaista „porodila“. Tek tada sam počela da doživljavam bebu kao drugu osobu, kao ličnost za sebe. Tek tada sam mogla da ga ostavim na sat vremena sa mm i da ne mislim svakog sekunda da li je sve u redu.
    Teško je postaviti jasnu granicu onoga što je normalno i onoga što se zove pp deresija ili nešto treće.
    I ja sam išla u školu za trudnice koja mi je jako mnogo pomogla oko nekih stvari (naročito oko disanja), ALI definitivno ne pruža dovoljno informacija. To bi trebala da bude PSIHOfizička priprema trudnice, a psihičke promene su spomenute, više onako kao informacija – da, bićete nadrndane, neke će plakati, proći će to. Mnogo više se priča o tome koliko nam bodića i pelena treba, a glavna tema je kako doći do određenog ginekologa i kako „srediti“ porođaj, epidural, apartman i sl. O dojenju da ne pričam. Kao jedini problemi se navode mastitis i ragade, opiše se terapija listovima kupusa i da recept za melem od šargarepe, a sve ostalo izgleda kao med i mleko. I onda kad nije sve idealno, kad mama ima milion pitanja i počne da gubi samopouzdanje, nema ko da joj odgovori i pruži podršku, jer patronažne sestre uglavnom dođu da se dive bebi i da je okupaju za 10 evra (čast izuzecima).
    Možda sam otišla u OT, ali mislim da je jako važna prevencija, a kad je nema, sve ostajemo prepuštene same sebi, svojoj sposobnosti za adaptaciju, i nadamo se da će nas okolina shvatiti i pružiti nam podršku i tada kada ne ličimo na sebe.


    Machkica
    Član
    Machkica

    uh, meni je bolje mozda poslednjih desetak dana…ali cini mi se da bi se sve opet moglo vratiti pu,pu,pu.

    Cini mi se da se meni depresija pocela javljati jos u bolnici. Prvo sam u sobi imala nekog skota koja je non-stop kukala a nije htela ni da ustane iz kreveta, a onda mi se zadesio jos veci skot od pedijatra, neka zena-kalastura, koja je sve majke mucila dok ne proplacu…Sledeci put cu je :batinepoguzi:

    I tako, kako se boravak produzio, i moja depresija se ucvrstila.

    Prvo sam pocela stalno da placem, pa sam izgubila apetit pa mleko (pa sam se pocela muciti da ga povratim), pa sam se panicno plasila da se bebi slucajno nesto ne desi, stalno se svadjala sa muzem (koji se jadan stvarno trudio i oko bebe i oko mene), mislila da nisam dobra majka i na kraju mi je postalo apsolutno svejedno da li sam ziva ili ne. Ko zna koliko dana je proslo a da se ni jednom nisam nasmejala. Padalo mi je na pamet da odem do nekog psihologa, cak sam pricala s mm o tome, ali kako mi se ucinilo da me mm jos uvek moze trpiti :> , odlucila sam da sacekam.

    I ja sam zarko zelela da se porodim prirodno, ali je porodjaj zavrsen CR te sam i zbog toga sebi prebacivala, kao da sam ja kriva. Prvih mesec i po nisam govorila "porodila sam se" vec "Lena se rodila". Stalno sam imala osecaj kao da ja tek treba da se porodim. Kazem ja mm da mislim kao da mi je beba jos uvek u tibi, a on ce meni "nije, eno je u krevecu" 🙂 .

    I tako, malo, po malo…

    Kako bebce raste, i kako setamo skoro svaki dan mnogo je lakse. Narocito mm 🙂 🙂 🙂 .

    Jos ponekad dobijem napad panike, kao prosle sedmice kada sam ga pozvala na posao sva uplakana, kao bebi pukao kapilar na temenu, on dojurio kuci, u medjuvremenu Halo beba rekla da to nije nista strasno, a ispostavilo se da se beba samo ogrebala 😆

    A ipak bih volela jos jedno-dvoje ovakvih slatkih bebica :HAG:

    Valjda se ta ppd nece vracati, a i ako se vrati, valjda cu se znati izboriti sa njom. A i mm sa mnom :> .


    Blue
    Član
    Blue

    Da li ste imali neke simptome u trudnoći koji su mogli ukazati na postporođajnu depresiju?


    brinet
    Član
    brinet

    Ja sam u trudnoci imala napade besa, neraspolozenja, panike…ali ne ovako kao sad. Tada je to bilo mnogo slabije..Znam da ima slucajeva kada se vec u trudnoci pojavljuju simptomi depresije i nastavlja se do posle porodjaja…
    Sada imam osecaj da to nisam ja..umesto da budem jaka, da budem tu za moju bebu…ja placem nad njom ako je nesto boli, ako place…Zamislite kad mi je zao da izadjem iz sobe nekad i ostavim ga samog da spava…osecam se kao da ga zapostavljam(znam da to nije tako ali to je jace od mene)….Ako krene da place ja se pitam gde sam pogresila, sta sam ili nisam uradila…AKo ima grceve ja se osecam krivom jer nemam mleka,jer ga hranim na flasicu (iako znam da to mnoooge zene rade i da su grcevi normalni)….Oko mu je jos uvek krmeljivo kad place i to me sada tako izludjuje,znam da cu ako mi pedijatar sledecu put ne pomogne vristacu na njega ili cu ga pormeiti…Mora mm da ide samnom jer na svako moje pitanje doktor odgovara sa TO JE NORMALNO a meni to deluje tako nenormalno…Ma da ne davim…Na momente sam tako happy, skakala bi od srece i zadovoljstva a onda BUM buknem za sekundu….

    Jos kad me forum zeza ovako….aaaaaaaaaa


    marmit
    Član
    marmit

    Ja u trudnoci nisam imala nikakve nagovestaje da bi me mogao strefiti baby blues. Sto se tice porodjaja bila sam optimista, nisam se bojala porodjaja. Ali kad je dr rekao da idem u porodjajnu salu, malo sam se uspanicila. Sam porodjaj je bio expres, extra sam prosla, ali mi je to bio veliki sok. Ni ne secam se sta sam pricala taj prvi dan… Sva sam bila u bunilu. No, kao sto rekoh, prolazi, a to je najvaznije.

    vecito zabrinuta

    Kao osoba koja je veliki panicar za sve,bilo je i za ocekivati i da ce me i ovo snaci,i to posle oba porodjaja..
    U trudnocama nije,a posle porodjaja bi to bilo intezivno prvih mesec dana,dok ne pocne normalan kontakt sa ljudima i izlasci iz kuce,a potom bi postajalo sve blaze i postepeno prestjalo..
    Ali vecita briga i pravljenje panike me ja mislim nikad nece proci..


    kicun
    Član
    kicun

    Evo i moje price: u trudnoci koja je bila jako komplikovana i teska nisam imala ni jedan znak depresije uzivala sam u svakom danu i pokretu moje bebe. Imala sam jako tezak i prevremen porodjaj koji je trajao 15 sati i tu sam bila ok, bila mi je vazna samo moja devojcica, prvih 5.5 meseci nista uprkos premoru, nespavanju, mi prva tri meseca nismo spavali ni danju ni nocu i onda jedna glavobolja i vrtoglavica kao da su bile neki okidac u meni, nastaje strah, nemoc, prestajem da dojim posto mi se vraca aritmija, jednom recju uzas. Osecam se sama, uplasena, samo mislim da li ce se to ponovo desiti i sta cu ja ako budem sama sa svojom devojcicom, guram tako nekako od polovine decembra do kraja januara kada govorim svom muzu da zelim da mi neko pomogne i da zelim da me moje dete ima zdravu. Ja nisam mogla iz kreveta da ustanem, noge su mi se tresle, povracala sam svako jutro ali sam sve radila oko bebe. Odlazim kod dr-neuropsihijatra po preporuci zaove i na samo jedan pogled dr shvata o cemu je rec, kaze da nije nista strasno da sam dosla na vreme i da ce sve biti ok. Pocinjem da uzimam terapiju asentru jednom dnevno i ksalol tri puta dnevno, sada sam na pola asentre i jednom ksalolu i mom dr sam beskrajno zahvalna. Ono sto je on uvek pitao je da li ja brinem o bebi, da li mogu to da radim? Bio je zadovoljan sto nisam to odbijala, mada sam nekad stvarno to radila zato sto nije imao ko drugi i mislila sam da sam sama na ovom svetu. Moram priznati da sam ja odma znala o cemu se radi posto je moja zaova prosla kroz isti pakao kao i ja samo sto je nju sastavilo na pocetku, inace moj dr kaze da to ne mora da te uhvati na pocetku vec da moze bilo kada i da je sve to normalno. Pohvalio me da jako lepo izgledam i da se vidi promena na meni, ja ni u periodu kad sam bila u najgorem stanju nisam lose izgledala ali su moje oci bile jako tuzne. Zelim jos da vam kazem da sam i ja veliki panicar i da sam imala dobru podlogu za sve ovo zbog stresa i gubitka od ranije ali da se nisam ustrucavala da trazim pomoc.
    Izvinite ako sam vas udavila ali sam prosto zelela da podelim svoju pricu sa vama i zelim da pomognem svakoj od vas ako mogu!
    Ljubim vas!


    T3
    Član
    T3

    ja sam bila samo malo vise osetljivija nikako depresivna bila sam srecna zbog svog deteta,ali me je posebno prvi put plasilo sve to te nove obaveze kako cu ja,ocu li znati,ocu li se snaci,pa sam onda brzo ostala sama jer je mm vec posle pasr dana otisaio a put,svekrva stalno nesto pametovala,moja mama mi je bila stalno tu i da nije bilo nje izludela bi,ona je bila kod mene skoro dva meseca,sa njom sam pila kafe,ona me slusala,tesila,pustila da se na nju izvicem,olaksam i zahvalna sam joj na tome,da nije bilo tako verovatno bi progovorila sa samom sobom.

    ta zatvorenost, u kuci posebno u tih prvih sest nedelja,pa niko nece da dodje jer je beba mala…nespavanje,pa obaveze koje do juce nisam imala,to sto nemogu kad i gde hocu kao nekad su me u pocetku bas plasile,pa neskidanje trenerki tj spavacice po celi dan,redovno izmuzavanje mleka,teskoce oko dojenja….ma bilo je svega…nestizanje ni da se ocesljam a kamoli posteno sredim…ali navikla sam se,vremenom sam se naucila organizovati i nije vise bilo problema,mama mi je cuvala ninu dok sam ja isla do grada ili na kafu kod drugarice i ti mali izlasci od dva-tri sata do sledeceg podoja su mi mnogo znacili…bila sam mozda malo vise nervoznija i placljiva,ali nista preterano,svi su imali razumevanja i pustili me i trpeli,a hvala bogu ta raspolozenja i ti osecaji i strahovi su brzo kako dosli tako i otisli.

    kasnije je sve to doslo na svoje i bila sam bas zadovoljna zena i srecna majka sa svojom bebom.


    Diana01
    Član
    Diana01

    Evo mene opet sa mojom PPD a i da malo osvezim ovu temu. Bila sam kod psihijatra i sada mi je i na papiru dijagnozirana post partum depresija. Saznala sam i vise o tome posto mnogi to od cega ja patim brkaju sa baby blues. Zapravo baby blues ima cak 75% zena, on traje najvise 2 nedelje posle porodjaja i posle sve bude ok, a ppd je mnogo ozbiljniji problem koji zadesi oko 10% majki. U najgorim slucajevima ppd moze da se javi sa teskim psihozama i to se redje desava, mozda 1 % ili manje.

    Moja depresija traje vec skoro 10 meseci. Pracena je napadima panike ali srecom ja nemam psihoze mada ponekad imam strah od moje bebe (zato ne ostajem sa njim nikad u jako mracnoj sobi)- Plac je okidac, i vec sam pisala pre da sam stvarno bila u stanju da ga ostavim da place i da odem 🙁 Jos uvek nisam pocela terapiju lekovima posto bezuspesno pokusavam da prekinem dojenje. Ali eto bar idem na sastanke i razgovor mi samo pomaze u nekoj meri. Verovatno mi je lakse kada kazem kako se osecam.

    Jedna od stvari koje mi shrink kaze je da bi brinula o svojoj bebi ja pre svega moram da brinem o sebi a ja to ne radim, svaki sekund sam posvetila bebi i cak i pored svega toga ja i dalje mislim da nisam dovoljno dobra majka i da sve radim pogresno i da on pati i da je bolje da mi ga uzmu i odvedu i da me nema i da ga nema itd itd. Strasno je to sto se eto i posle 10 meseci, skoro ce njegov prvi rodjendan ja i dalje osecam tako bezveze. Jedini spas su mi ti lekovi ali moram da prekinem dojenje, a kako to izvesti ako me njegov plac dovodi do ludila. E tu sada imam problem i pokusavam da se izborim sa tim. Uzasno mi je sto sam sama uglavnom, moj muz stalno radi nikad nije kuci a ja onda pocnem da paranoisem da Luka nije siguran sa mnom, sta ako poludim i pukne mi neka cuka u glavi, necu znati ni sta radim ni kako …ma strasno. Jos strasnije je sto ja znam i svesna sam posto u sebi vodim borbu sa tom da kazem racionalnom stranom koja kaze „Ti volis tvoju bebu i ne smes da ga povredis, ne mozes da ga povredis“ i ona druga losa i zla koja me tera da radim lose stvari da mislim zlo i da imam grozne misli koje ponekad vode do ekstrema (na primer da me beba mrzi da ja njega ne volim da me bas briga sto place) ali srecom bez halucinacija i zescih psihoza. Mada i bez toga vec mi je dovoljno uzasno , toliko uzasno da stvarno mrzim samu sebe i izbegavam da pricam o tome 🙁 Od lekova cu ovaj put verovatno uzimati neke antidepresive kao i pre, jos mi nije rekao koje tacno i naravno lekove za spavanje posto patim od insomnie takodje.
    Dobra stvar je i to sto mi je shrink rekao da moram pricati o tome, da to nije sramota ali je definitivno tabu i da malo ljudi uopste razgovaraju o tome. Dokaz je moja majka koja cak menja temu kada pocnem da joj pricam kako se osecam. Za nju je neprihvatljivo da ce Luka ostati jedinac , i kada joj kazem da je bolje po oboje i mene i njega da on bude samo on zbog mog stanja, ona jednostavno samo promeni temu i pocne da prica o komsinicinom kucetu ili tako nekojh gluposti. Sta onda reci… 🙁

    Eto to je moja muka. Ne znam da li ce se neka od vas mozda prepoznati u tome sto sam napisala, ali znam da nisam sama. Frustrira me kada vidim i cujem kako je mama srecna sa bebom i sve cvece i prolece i frustrira me jos vise sto ja nisam takva i sto i stalno mislim da sam sama u mojoj depresiji i najgora majka posto je svima oko mene sve kao na filmu savrseno a meni se sve rusi iako mi je beba zdrava prava prelepa i nemam razloga da se osecam lose, ali se ipak osecam jako lose. Jedva cekam da idem opet kod lekara i i dacu sve od sebe da ga skinem sa sise i da ponovo pocnem da lekovima posto stvarno imam utisak da venem. Tesko mi je da nosim osmeh koji nije iskren, zaista tesko 🙁

    MarijaHelena

    diana a kako si se osecala u trudnoci?
    meni je prosto strasno koliko realno mogu da zamislim da osecam sve sto si opisala, pa me zanima kako je to izgledalo dok si bila trudna…


    kicun
    Član
    kicun

    Draga diana ja te u potpunosti razumem, kod mene nije bilo do te mere strasno ali bi sigurno bilo da nisam odma otisla kod dr, ja sam se osecala isto kao ti da nisam dobra mama, da nista ne radim dobro, kada bi mi zaova koja je dr rekla da treba muz malo da me odmeni ja sam to shvatala kao uvredu, kao da ja nisam dovoljno sposobna uzas…mislila sam da se nalazim u zacaranom krugu i strahovi kako cu sta cu? Ja nisam dovoljno dobra majka moja beba nije srecna sa mnom…trajalo je to kao sto sam vec napisala nekih mesec dana bas onako jako a pre toga slabije nekih mesec dana ja odlazim kod dr i pocinjem polako da budem bolje. Inace sam i ja bila po ceo dan sama sa mojom devojcicom, nisam imala ni neko drustvo, zimski period nemozes nikud ma uzas, moram napomenuti da se i meni ta neka depresija ili sta vec gomilala dugo dugo i da je sada samo puklo nesto u meni, sve u svemu ja redovno odlazim kod dr sada vec na tri meseca imam kontrole, svaki put moj muz ide sa mnom i konacno sam to stara ja. Vise se ne stidim, ne drzim sve u sebi kada mi nesto smeta kazem to jasno i glasno, ne gutam sve kao sve ove godine, pocela sam da se smejem i ja sam opet srecna, naravno bude trenutaka kada padnem ali se mnogo lakse dignem.
    Zelim ti jos reci draga da ni ja nisam uzivala prvih par meseci, moja cica je bila uf tih prvih meseci, stalno je plakala, nija spavala….i ja sam sebe krivila zbog toga i mislila sam da nisam normalna sto ne uzivam i sto nije sve tako divno i bajno kao sto drugi kazu, a kada sam malo bolje sagledala stvari videla sam da ni drugi nisu toliko uzivali koliko su mi pricali i da sam kroz par razgovora sa drugaricama i zaovom shvatila da sam se ja normalno osecala i da je to sve ok. Nazalost te razgovore sam vodila kada je sve polako pocelo da prolazi, nisam imala snage ni sa kim da pricam kada me bas jako jako drmala depresija.
    Mozda sam ti sve ovo malo konfuzno napisala ali razumeces me na poslu sam i brzo kuckam a zelela sam da ti odgovorim i da ti pruzim podrsku jer znam kako ti je ja sam kroz to sve prosla. Mi smo siku ostavili za jedan dan sa 6 meseci nije bilo drugo, samo sam joj ujutro ponudila flasicu i kraj, veruj mi ona je to lakse prihvatila nego ja ja sam tri dana plakala kad god bi je hranila i osudjivala sam sebe da nisam dobra i sposobna majka kad ne mogu da dojim svoje dete…
    Budi hrabra i glavu gore sve ce proci i radi stvari koje tebi prijaju, pocni sa terapijom bice ti bolje, poceces stvarno da uzivas sa svojom bebom da se osecas zivom i srecnom sto si majka.
    Ljubim vas puno oboje!


    marmit
    Član
    marmit

    Hm, onda sam ja ipak imala neki blazi oblik, ili to i nije bila postporodjajna depresija, vec mozda neka preterana osetljivost. Takodje je bio zimski period i ja sama, niko da dodje, mm radi, mama radi, onda oni oboje dodju posle podne… Uglavnom, nisam isla kod dr, proslo je samo od sebe posle nekih mozda mesec dana… U svakom slucaju, ne bih nikom pozelela da prolazi kroz to. Srecom, sad se ipak malo vise prica o tome nego ranije.

Gledanje 16 članaka - 16 do 30 (od 66 ukupno)

Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.

Roditelj portal 2017 © Sva prava zadržana.