Ova tema sadrži 65 odgovora, ima 1 glas i poslednji put je ažurirana od strane  anita75love 7 godine, 8 meseci ranije.

Gledanje 61 članaka - 61 do 66 (od 66 ukupno)

Postporodjajna depresija


  • vele
    Član
    vele

    nakica – 6/7/2010 12:22" I to ce proci, samo jos malo izdrzi"

    prelepo sazeto nemam sta da dodam

    nakice :cvecko:


    nakica
    Član
    nakica

    vele i za tebe :cvecko:

    mikicaplavusica

    Zelim da pozdarvim i podrzim sve mame odlicna tema :-*

    drdraganadimitrov

    Retko gledam vesti,ali danas kad sam cula za ovu bebu u Zemunu ,bas sam ostala zapanjenja i resila sam da osvezim ovu temu.(ne znaci da je mama imala ovaj poremecaj,ali vrlo cesto je tako)
    Retko se prica o tome,porodice kriju ovu bolest kao da je teska sramota, a vrlo cesto je i ignorisu, verovatno nadajuci se da ako je ne primecuju ne postoji, i nekad se stanje tako pogorsa da predje i u psihozu i zavrsi se ubistvom deteta. Nazalost.
    Smatram da treba ozbiljno da se porati na pojacavanju drustvene svesti o ovom poremecaju, da se mladi zivoti ne bi unistavali.
    Jer postporodjajna depresija , nije sramota, vec poremecaj, koji se moze izleciti i pruziti se sansa zeni da uziva u majcinstvu,a detetu da ima majku koja ce ga obozavati i braniti do kraja zivota.


    njamiii
    Član
    njamiii

    Tuga Bozija… pregolema…


    anita75love
    Učesnik
    anita75love

    kada sam pročitala komentar dragane, prvo nisam imala pojma o čemu se radi…..jer ne čitam novine i ne gledam TV…..a naročito izbegavam takve vesti…… onda sam izguglala i saznala…….to što sam se naježila neću da govorim, kao ni moje mišljenje o tome…..ono što hoću da kažem jeste da mi se veoma dopao jedan komentar među svih onih 360 i nešto koliko sam ih pročitala od jedne bake iz stare garde…….
    svi ostali se mogu svesti na 2 tabora-poziv na linč te majke jer je ona za njih zločinac za koga nema razumevanja i drugi u kome je ona žrtva postporođajne depresije i okoline koja joj na vreme nije pružila pomoć i time indirektno bila glavni uzročnik tog stravičnog događaja…..
    to šta je istina je u stvari sada sasvim sve jedno….to se desilo, promeniti se ne može,i ne zna se da li je gore da je ona zaista psihopata ili bolesna žena koja kada progleda i shvati šta je učinila nikada više neće biti sposobna da sastavi svoj život…..ništa od tih komentara ne daje „lek“ za takve probleme jer okolina ne može biti glavni i odgovorni „urednik“ koji bi trebao da se krivi jer nešto nije video na vreme-………
    mnogi od tih simptoma mogu nastati naglo, ne moraju imati dramatičan tok koji bi trajao nedeljama pre tragedije već do kuršlusa može doći za samo nekoliko dana, mnogi od tih simptoma mogu biti normalni deo umora, nespavanja i obaveza, a ne bolesti. Pripisivati svaki plač, viku i neraspoloženje majke depresiji i preumornu ženu oterati na silu kod psihijatra (jer dotična preumorna i neispavana mama koja nije bolesna bi sigurno na sav glas protestvovala kako njoj nije ništa i kako svi preteruju što bi se opet dalo protumačiti kao očiti znak bolesti) je pogrešno isto toliko koliko i istu zanemariti!
    Jedino je ta ženica imala rešenje i čini mi se da je niko stvarno nije čuo!
    Ona je rekla da je uzrok (kao i rešenje) u periodu“ babina“ i današnjoj modi koju praktikuju svi današnji mladi parovi…..naime danas je „moderno“ i opšte prihvaćeno da se novorođenče iz zdravstvenih razloga što manje posećuje a samim tim i mladi bračni par odn. porodilja……poznato je da se postporođajna depresija najčešće javlja upravo u tih prvih mesec dva posle porođaja kada je tek porođena žena, iscrpljena ponekad i nečovečnim porođajem u našim bolnicama ostavljena sama na“ milost“ bebe i njenom karakteru…osećajnosti muža i njegovih realnih mogućnosti i sopstvenom znanju o gajenju beba koje ne mora biti uopšte „realno“….eventualno svaki ili svaki drugi dan u prvih 10-15 tak dana, a kasnije i ređe svrate majka ili svekrva na nekoliko sati koje pomažu tako što urade kućne poslove i onda odu kući! Njihov odlazak ponekad osim realnih razloga daljine stanovanja ili nemogućnosti dolaska ponekad zahteva često sam muž zato jer neće da mu se iko meša u porodicu i mota po kući!
    Sama novopečena majka je toliko preopterećena da često puca po šavovima……..a nekada je mentalni sklop osobe takav da dođe i do depresije sa ovim ili onim posledicama u zavisnosti od težine iste…….
    Nekada je toga bilo manje jer je bilo normalno da se žena u prvih 40 dana nikada ne ostavlja sama, ni ona niti beba! Uvek je neko bio tu a najčešće gomila žena iz porodice kojima je zadatak bio da olakšaju prodilji kao bi mogla da ostane u krevetu onoliko dugo koliko joj je potrebno, da joj pokažu sve što joj nije jasno u vezi nege bebe (meni se čak jedna koleginica na poslu rugala kako sam ja smešna i glupa kada sam rekla da nisam znala da kupam moje prvo dete, jer nisam znala ni kako ni gde da ga uhvatim da mi ne sklizne a da pri tom pazim na pupak i još se hvalila kako je ona eto odmah sutradan čim je došla kući to radila SAMA i nikome nije da la da to čini za nju-iskreno, osećala sam se kao budala)……nekada se ženama nisu rugali već pomagali…… i uvek je neko bio tu da vidi ako je žena prevše plačljiva, agresivna ili histerična i da popriča sa njom, uvek se od gomile ljudi koji bi dolazili u kuću našao neko ko je znao i mogao da pomogne u vezi nečega!
    Zato je ženama bilo mnogo manje teško nego danas jer su imale vremena da se naspavaju, da se oporave, da nauče……da se saberu od svega što ih je snašlo i tek kada bi to učinile u stvari ostajale su same….ali je za to vreme prošlo 40 dana što je većini dovoljno da se oporave i „sastave“.
    Danas je žena na žalost često prepuštena samo sebi…….čak i muž koji možda uzme desetak dan odmora je posle isteka istog ostavi i ona ostaje poptuno sama sa detetom da plače i krši ruke!
    I zato većina žena danas govori o tzv bebi bluzu koji je posledica toga da se u stvari osećaju očajno jer ne znaju šta da rade-iscrpljene su i osećaju se nedovoljno sposobno da brinu o bebi!
    Ja recimo uošte nisam imala bebi bluz-ni prvi ni drugi put, iako sam kao prvorotka bebu pre sopstvene videla samo na slici….mi smo se bili privremneo preselili kod moje majke (sa sve papagajem koga smo poneli), koja je u prvih 10 dana sve radila oko bebe-bukvalno (i moram priznati da mi je to tada bilo malo preterano i tada mi čak išlo na živce u nekoj meri ali iz ove današnje perspektive više nije, tako da ću isto učiniti i kada se porodim po treći put)….moje je bilo da spavam, jedem (donosili su mi obroke u početku i u krevet), dojim-i ništa više, majka mi je čak i bebu noću nosila i odnosila….posle 10 dana ja sam bila dovoljno „svoja“ da kažem- sada hoću ja da uradim to i to…..prvo sam krenula sa promenom pelena,….pa sa oblačenjem….pa sa kupanjem……a onda sam polako preuzela čitavu brigu oko bebe na sebe sem kućnih poslova a moja majka je uskala samo ako bih joj rekla da ga pripazi jer ja hoću recimo da odspavam….posle isteka 6 nedelja moja majka je jednostavno to jutro rekla-e,sada su prošle babine i od danas si ti glavna!!!!!!! Ja ću da pomognem kad mogu, ali dalje se ti brineš o svemu i to mi nije nimalo teško palo…….
    sa drugim detetom je isto bilo s tim da sam ja preuzela sve dužnosti mnogo ranije i moj otac je je jednom bukvalno vikao na mene da li sam normalna i da li ja znam da sam se porodila pre samo 10 dana….da ne smem da dižem ništa teže od kašike, ne smem da jurcam naokolo kao što jesam itd, itb…..to je učinio jer se brinuo-u mentalitetu mojih roditelja ostao je taj običaj kao svetinja, da žena ne sme da se ostavlja sama prvih 40 dana, da ne sme da se umara i da joj s toga treba maksimalno pomoći…….u tu svrhu moja majka je imala „oslobođenje“ od svih kućnih obaveza sem pomaganja meni, a on je kuvao, išao u nabavku, usisavao itd……..
    Mislim da bi to bilo veoma dobro rešenje za mnoge žene….i da bi možda svaka od nas trebala da razmisli da ako ima mogućnosti ne odbija olako pomoć što mnoge čine iz ovih ili onih razloga….mislim da bi bilo mnogo manje priča o tome kako su imale buru hormona, kako su plakale, bile očajne, osećale se nesposobne i nekompetetntne da budu majke, bile preumorne i tako talje da ne nabrajam……
    Iskreno, zaista danas verujem da to što na moju sreću ne znam ni šta je haos (jer sam ja recimo mirne duše mogla da legnem ili jedem ili se istuširam i budem sigurna da će mi za to vreme beba biti zbrinuta) a kamoli postporođajna depresija mogu da zahvalim samo navedenoj činjenici da moji roditelji nisu hteli da me puste samu niti minut prvih nedelja posle porođaja….da nije bilo toga ako se uzme u obzir veličina mog tadašnjeg neznanja u vezi praktične nege bebe, težak prvi porođaj, izostanak neke veće pomoći od strane mog supruga jer radi u inostranstvu, uz kućne obaveze koje bi mi se svalile na vrat,mislim da bih ja bila tipičan klijent za razvoj svih mogućih postporođajnih poremećaja i da njih ne bih mogla da izbegnem jer bi preopterećenje jednostavno bilo preveliko!!!!!
    :-*

Gledanje 61 članaka - 61 do 66 (od 66 ukupno)

Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.

Roditelj portal 2017 © Sva prava zadržana.