Roditelj Portal – Trudnoća, beba, roditelj Forumi DECA Vaspitanje Starije dete i nova beba u kuci

Ova tema sadrži 147 odgovora, ima 1 glas i poslednji put je ažurirana od strane  Natasa 7 godine, 1 mesec ranije.

Gledanje 121 članaka - 121 do 135 (od 148 ukupno)

Starije dete i nova beba u kuci


  • anita75love
    Učesnik
    anita75love

    [quote=chencha;767800Pokazivanje nogica – ne vidim kako moze da utica na starije dete sem da ga u trenutku zabavi, a ja sam od pocetka zelela da on shvati da je beba clan porodice, kao i on, da nije lutka za igru i zabavu.
    -to je narodno verovanje i ja stvarno ne vidim šta ima loše u tome da dete od 2 godine bude malo zabavljeno u trenutku koji je preloman u njegovom malom životu i koji je kao takav ogroman stres-počev od činjenice da mame nije bilo par dana i onda odjednom dolazi i donosi neku bebu! Najbolje što može i jeste da dete to shvati kao zabavu-ja stvarno ne vidim ko očekuje ozbiljno prihvatanje situacije od strane dvo/trogodišnaka?!
    Ima vremena za sve i ne mora se od prvog dana i prvih nedelja odmah sva realnost situacije sručiti tako malom detetu na glavu da se ne bi pravile #vestacke situacije uz pomoc baba i deda, . #
    -zar to adaptiranje ne može da sačeka i ide postepeno nego detetu treba odmah nabiti na nos celu situaciju i naterati da ga da se nosi sa njom!
    To je isuviše ponekad i za odrasle ljude a kamoli decu! Detetu u tom trenutku ako hoćemo da to prođe što lakše i što bezbolnije treba sva moguća pomoć pa makar i veštačka!
    E, sad, tačno je da mi imamo puno pomoći-da je nemamo ne bih se ja baš usudila na drugo dete sa tako malom razlikom a ponajmanje bih planirala i treće kao što ga planiram u nekoj bližoj budućnosti, za nas babe i dede su „deo uobičajenog svakodnevnofg funkcionisanja“ kao i vrtić i od skora bebi siterka….
    I moj iskreni savet je da ko god može sebi olakša kako god može-lepše će biti svima-od izigravanja mučenika se niko nije usrećio…..
    E, sad ko iz realnih razloga ne može jer recimo baba i deda nema ili žive 200 km daleko je druga stvar…..
    Ja ne mislim da se tako odlaže i otežava prihvatanje situacije već se detetu stvara manja tenzija i daje mu se prostor i vreme da promenu prihvati postepeno i polako svojim ritmom umesto da ga se odmah pritisne sa svime što ta situacija nosi……
    To da starije dete prihvarta mlađeg kao ravnopravnog sebi je krajnje nerealno jer je i sam dete i za njega druga deca služe za igru i zabavu i za to i treba da služe……nema dvogodišnje dete pojam ni o ravnopravnosti ni o neravnopravnosti (za moje dete bre i kućna mačka služi za igru i zabavu i ja služim za igru i zabavu plus još što služim i da opslužim-„mama ja sam gladan…..fazon i baba je tu za „hajde da se igramo sa autićima“ a deda i tata za „hajde da šutamo loptu“-jer njemu je sve zabava-nema on pojma o važnosti brata za njegov budući život niti može da pojmi iz pve pozicije svoj život za 30 godina niti uopšte ima svest o tome šta je 30 godina……) i filozofije na tu temu nemaju nikakvu svrhu…….
    Da deci treba vremena da se zbliže -treba-treba svima nama vremena da se sa bilo kim zbližimo….ali da do toga dolaze sami?! Zašta onda roditelji služe? Ja mislim da treba da služe da im u tom procesu pomognu kako bi to ispalo najbezbolnije moguće…..svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete i činjenica da kod svakog deteta ne pale iste metode ali da treba imati strategiju-itekako treba!
    Moja je kao što rekoh bila-u početku što manje kontakta dok se ne navikne na bebu a onda polako dozvoljavati sve više kako neka prirodna radoznalost deteta raste-jer dete će ako nema početne agresivnosti koja potiče od osećaja ugroženosti biti znatiželjno da vidi to malo „čudo“ , da se bavi njime, da se igra sa njime itd……
    Npr. u početku Ilija naravno nije uvek ozvoljavao da se ja bavim bebom već me je zvao „mama, dođi da se igramo“ i to baš onda kada vidi da ga ja uzmem u ruke-ja bih u tom slučaju prepustila bebu bilo kome raspoloživom da pomogne-i otišla da se poigram s njim 5 min umesto da insistiram na „razumu „dvogodišnjaka koji treba da shvati da beba ima potrebe…..onda bih ga pitala „ok, a jel sada možemo da bebi uradimo ovo ili ono….“ i verujte odgovor je uvek bio „da“!
    Što se tiče mlađeg-po meni nema ništa lepše nego moći da mu pružiš isto ili bar približno isto vremena kao i prvom kad je bio beba i trebao da sisa i da se mazi i da se nosi u naručju…..da neko svesno izabere „gužvu“ ako ne mora meni je vam pameti samo zato da bi se beba „navikla na porodicu koju ima“-ko da se inače neće navići, neće brat/sestra nikuda otići……
    Ja ne mislim da je za zabrinjavanje to što nije bilo agresije (nju smo potpuno izbegli) već misilim da je velika sreća što u stvari nikad nije bilo negativnih emocija koje bi prvo morale da nestanu (ia ima x primera da one ponekad nikad i ne nestanu, već zauvek ostanu ambivalentne) da bi ih zamenile pozitivne ….baš zato što smo se svi porodično trudili da se dete ne oseća ugroženo, da zadrži svoj stari ritam maksimalno koliko je moguće i da se odatle postepeno oslobađa i one zbunjenosti zbog nastale promene i nju prihvati najbolje moguće……
    Mislim da treba detetu pomoći na svaki raspoloživ način a a ne pustiti sve „stihijski“ zato što je to „sad njegova stvarnost“ i nadati se najboljem…..kod nas je naravno bilo raznih situacija ali su one zaista bile povremene (što je i za mene lično) bilo iznenađenje bez obzira na uložen trud…..
    :-*


    chencha
    Član
    chencha

    Anita, ja sam i napisala da nemam univerzalni recept kako se postaviti prema starijem detetu kada dodje beba, to zavisi od mnogo cega: porodicnih okolnosti, uzrasta deteta, detetovih navika pre dolaska bebe, osobina deteta, nacina reagovanja na nove situacije…U nasem slucaju odvajanje od mene na duze (tipa da ga ceo dan cuva baba) nije dolazilo u obzir jer do tada nije bio navikao na to, to bi ga dodatno zbunilo. I ja sam imala pomoc mame prvih nedelja, ali u smislu da nam skuva rucak, opere ves, sredi po kuci, ne zato da bih bila „mucenica“ koja sama cuva decu, nego zato sto ja, a mislim i moja deca, najbolje funkcionisemo kada se sami organizujemo. To sto je stariji od prvog trenutka bio skoro stalno samnom i bebom, ne znaci da smo hteli da mu „srucimo surovu realnost na glavu da se nosi sa njom kako zna i ume“, vec da je za nas bio najbolji nacin da se svi zajedno, pa i on prilagodimo novoj situaciji. Dete je u svakom slucaju svesno promene, pa je, po meni, iluzorno praviti se da je nema po principu „juhuuuu vidi lutkicu, vidi babu kako se krevelji, vidi deda ti kupio cokoladu…nema bate, to ti se samo ucinilo“ . Naravno da smo se trudili da mu posvecujemo dosta paznje, ne menjamo navike, ustaljen ritam, ne uskracujemo ono sto smo mu do tada pruzali… to se valjda podrazumeva, kao sto smo se i trudili ida postepeno uskladimo njegov i bebin ritam, jednostavno je bilo neizvodljivo da sve ostane kao sto je bilo.
    Ja zaista mislim da je nemoguce ponasati se prema dugoj bebi kao da je prva, zato sto to nije, porodicne okolnosti su drugacije, a i ja kao majka se osecam prilicno drugacije jer znam dosta toga sto nisam znala sa prvim detetom. TO nikako ne znaci da drugu bebu ne mazim, ne uspavljujem u narucju, igram se sa njom…ne pruzam joj sve ono sto sam pruzala starijem u tom uzrastu, bas naprotiv -mislim da zbog iskustva mogu i pruzam mu vise. Jeste malo teze postici sve bez te pominjane pomoci, ali nije nemoguce.

    Naravno da dvogodisnjaci ne shvataju znacenje pojma „ravnopravnost“ i da vole da se zabavljaju, ali to ne znaci da se ne moze uticati na njihov stav i nacin ponasanja prema bebi, pre svega kroz sopstveni primer. Ja se trudim da prema deci budem 100% iskrena, i zaista ne mogu da se pravim da je beba lutka koja je tu da bi se on zabavljao, pa makar to bilo carobno resenje za ljubomoru, agesivnost i sl.
    Kao sto vidim, i tvoj sin je polako uspostavljao vezu sa bratom bez da ste mu nametali kako treba da se ponasa ili oseca, pa zar to nije spontano zblizavanje?

    Napisala sam da bi me brinulo da dete prilikom dolaska nove bebe u porodicu ne odreaguje nikakvom promenom u ponasanju ( u tom slucaju bih sa strepnjom iscekivala gde ce se rakcija pojaviti, jer je nemoguce da izostane), a ne da je agresivnost obavezna faza kroz koju dete treba da prodje da bi prihvatilo novu situaciju. U nasem slucaju je bilo i agresivnosti, ja bih bila srecna da smo uspeli tu fazu da izbegnemo.

    U stvari, kad sve saberem, mislim da se najvise mimoilazimo u misljenjima kada je rec o ulozi i pomoci baba i deda, ali to je za neku drugu temu 😉


    pulinka
    Član
    pulinka

    Podižem temu :> .
    Zanima me da li idete (a verovatno idete) same u šetnje sa dvoje dece? Kako to organizujete? Da li ih do parka recimo, vozite kolima, ili mlađe u kolicima, a starije peške?
    Mi do parkića imamo nekih 10-tak minuta peške za odraslu osobu, ali ne znam da li je to previše za dečje nogice, tj. koliko bi joj bilo dosadno da ide do tamo peške (a put je i inače monoton, em ravna Bačka, em najvećim delom jedna jedina pravolinijska ulica sa kućama sa bačkim ogradama od pune cigle visine 2m-ja se smorim živa dok dođem….)
    Osim toga, kako postižete da vam starije dete ne izleti na put? Moja teoretski zna i da je put opasan i da ne sme da trči itd. i uglavnom i sluša, ali bude da se zanese i ooode-a ja nisam sigurna da ću je stići dok ostavim i obiđem kolica…
    Isti problem je i parkić-ja je mogu ostaviti donekle, ali bude kad moram da intervenišem-kako onda sa bebom? Ostaviti u kolicima ili zgrabiti u ruke?
    Eto, znam da sam smešna-ali stvarno bi mi dobro došla iskustva. Ja se još nisam usudila da se sa njih dvoje odmaknem više od 50m od kuće.
    Samo mi nemojte reći da vas i starije i mlađe dete savršeno slušaju i da nikad nemate nikakvih problema jer odbijam da poverujem :> .


    njamiii
    Član
    njamiii

    Ja se vec lagano preznojavam od onoga sta me ceka, narocito jer ce biti hladno, sneg… al’ za sledeci put sam naucila lekciju 😉 Jos uvek nemam iskustva sto se setnje sa dvoje dece tice, za sad se gegam za ovim jednim, tj. da budem iskrena on se vuce i razvlaci za mnom jer je u fazi spijuniranja i tracarenja, ali kada je bio u fazonu da trci i skace puuuno mi je pomogao balance bike, njime smo obavezno isli u prodavnicu i pekaru, tako da mozda probas neki trotinet ako joj je to iole interesantno. Ono sto ja nameravam je da napravim sling wrap (kao hug bug), tj. da kupim materijal (nema potrebe da se porubljuje jer se ne dronja posto je 95%pamuk, 5% elastin il vec neki slican odnos), da se umotam, pa po potrebi da ubacim bebu, jer mi dosta setamo, odnosno predjemo po 4, 5 km u jednom pravcu (naravno, od kada ne koristimo kolica cesto ucarimo stanicu, dve autobusom kada nije spic i guzva u prevozu), pa onda igranjac, skakanjac i nazad. Sa bebom i kolicima necemo moci da racunamo na gradski prevoz pa racunam kada se izmori mogu bebu u wrap a njega u kolica da odmori. Mada je kod nas generalno frka za trotoar pa ce biti muka provlaciti medj’ parkiranim kolima se sa kolicima i drzati njega za ruku.
    Sve vise merkam ono postolje sto se nakaci na kolica pa starije dete stoji na njemu, ali ne znam da li bi to moglo na nasa kolica.


    chencha
    Član
    chencha

    Mi bas dosta setamo jer zivimo malo dalje od centra grada, igralista, pijace…, i kad je lepo vreme svuda idemo peske. Setamo tako sto je mladji u kolicima, a starijeg drzim za ruku ili se on drzi za kolica. Krenula sam sama u duze setnje sa njima, otprilike, kad je stariji napunio dve godine, do tada smo se drzali kracih relacija jer je bila zima, obojica bebe, mali grceve, veliki sizi, mali gladan ,veliki zedan…stalno neka pentljacija, pa mi se i nije kretalo daleko od kuce. Proletos smo, rekoh, krenuli i u duze setnje i stvarno me slusaju obojica :> Osnovno pravilo za starijeg je da, bez obzira da li me drzi za ruku ili ne (tamo gde su siri trotoari pustim ga i da ide sam), ja idem sa kolicima do ulice, a on s druge strane i on se toga stvarno pridrzava i bas vodi racuna. Meni je letos veci problem bilo igraliste nego setnja do njega jer se stariji par puta dao u beg sa decijeg igralista na sportske terene koji su pored, pa mi je dusa bila u nosu trceci sa kolicima za njim, srecom pa izmedju nema ulice, samo pesacka staza. Sem ta dva-tri incidenta i par puta kada se umorio, pa smo morali da odmaramo na svakih 10 metara, nisam imala nekih problema u setnji. Na igralistu je mladji ranije uglavnom bio u kolicima, pa kad moram da intervenisem brzinski odguram kolica do starijeg. Sada trckara i on, pa je malo nezgodnije jer bi njih dvojica na dve strane, ali nekako se izorganizujemo, malo stariji trcaka za malim, malo malog nosim i radimo ono to stariji hoce i tako u krug.
    U principu mislim da su i marama/kengur za mladje i buggy board za starije dete dobra resenja. Ja nisam koristila ni jedno jer sam, dok sam razmisljala sta od toga da kupim, ukapirala da mozemo lepo da setamo i bez njih :>


    tirina
    Član
    tirina

    Draga Pulinka, pošto znam i sa drugih tema da smo u sličnoj situaciji ne mogu ni da te lažem i da hoću…

    Dok je bilo lepo vreme išla sam sa njima sama napolje i to skoro svaki dan, a Nemanja je baš bio mali.
    Naša prednost je što je park blizu i što poznajem skoro sve mame i decu, pa kad mi se par puta desilo da Ana otrči ja bih se zanela i potrčala za njom, a Nemanja bi ostao pored neke poznanice iz parka kojoj bih samo uspela da kažem da ga pripazi. Ježim se i sad pri pomisli da je to moglo da mi se desi i u situacijama kad u parku nema nekog poznatog, ali srećom nije.
    Do parka bi uvek išli tako što se Ana uvek držala za kolica pa kao zajedno guramo batu ili bih ja jednom rukom gurala kolica, a drugom držalu nju (zgodna ručka na kolicima). Tada se nije otimala, ta faza je počela pre nekoliko dana 🙄

    Problem uvek nastaje kad moramo kući, jer bata plače, jer je bata gladan, jer bata mora da se kupa….pa sam onda izmišljala kako idemo kući da jedemo sladoled ili da idemo prvo da kupimo voće itd, itd…


    katarinam
    Član
    katarinam

    Pulinka, i ja sam imala iste nedoumice kao i ti, dugo se nisam usudila da krenem negde sa kolicima i trogodišnjakom koji trči kao muva bez glave. U početku sam bebu nosila u kenguru, a malog vodila za ruku, ali to se pokazalo kao dosta nepraktično ako on npr. padne pa mu treba pomoć, ili mu se odveže pertla ili nešto slično.
    Sada šetamo svakodnevno i idemo i na baš duge relacije i nema problema. Dimitrije se drži za kolica, a ako je širok trotoar pustim ga da ide sam. On onda i trči, ali smislili smo igru da može da trči dok ne kažem stop i onda mora da stane i čeka da dođem do njega. To super funkcioniše i do sad se nije desilo da me ne posluša. Kad prelazimo ulicu ja za svaki slučaj uhvatim njegovu ruku preko ručke od kolica.
    A u parku stvarno nemam problema jer on je u stanju da se 100 puta spusti niz isti tobogan i ja za to vreme sednem na klupicu i iskoristim priliku da nahranim bebu.


    mima80
    Član
    mima80

    Pulinka, nemam pametan savet da ti dam, sa obojicom sam pokusala da izadjem sama jednom i to je bio potpuni fijasko 🙄 Inace cesto jedva izadjem na kraj kad izadjem sa samo jednim od njih dvojice. Gavrilo cesto nije voljan da saradjuje, znaci sanse nema da bih ikad uspela da ga nateram da se sve vreme drzi za kolica, svaki prelazak ulice nam je horor zato sto nece da mi da ruku nego hoce sam, pre neki dan mi je u poslednjem trenutku trgao ruku i krenuo da pretrcava ulicu, naleteo auto i srecom zakocio, brrrr, srce mi je sislo u pete. A beba je opet komplikovana za sebe i sa njim imam poseban sistem. Cim ga spustim u kolica on krene da se dere, onda ga vozim po nekim dzombama, pa ga izvadim iz kolica i ljuljuam pa opet stavim u kolica i drndam po dzombama…I tako dok ga ne uspavam, tek onda mogu da setam


    anita75love
    Učesnik
    anita75love

    pulinka;774749 wrote: Samo mi nemojte reći da vas i starije i mlađe dete savršeno slušaju i da nikad nemate nikakvih problema jer odbijam da poverujem :> .

    …..za neverovati ali slušaju-oboje, najviše stariji jer je mlađi beba koji i da hoće ne može iz kolica jer je vezan 😈
    ja sam letos, znači tu negde malo pre Ilijinog trećeg rođendana baš imala frku da ih vodim oboje odn.vodila sam ih samo pojedinačno, bojala sam se da mi ne izleti na ulicu, itd i tako bliže, ista priča……..međutim, taj moj strah je bio neopravdan! I sa ove tačk sada zna da sam ih zajedno mogla voditi i ranije!
    Jednom je moja majka bila bolesna, bilo joj je potrebno da se svi maknemo iz kuće (a ja kao došla da je negujem….) kako bi mogla da malo odspava (jer od dreke dvoje dece ne može) i mi šta ćemo, gde ćemo, hajmo zajedno….majka mi je govorila te nemoj, te snaći ću se, te ovo te ono-međutim, ja stvarno imam malo spartanske stavove (koje su mnogi primetili) na koje sam ponosna i zaista mislim da jedna žena treba da može da izađe na kraj sa dvoje dece…ako su nekad izlazili na kraj sa njih 20 pa valjda majku mu mogu i ja sa dva komada sat vremena! I tako „ohrabrena“ lepo uhvatim moje čedo pod ruku i održim mu bukvicu“ da ti nije palo na pamet da trčiš, izlećeš, skačeš sad kad idemo sa bebom napolje-jel ti jasno! Ne mogu da guram kolica i da trčim za tobom….Ima da se držiš za kolica kad prelazimo ulicu, jesi li razumeo….na prvi znak neslušanja vraćaš se kući naglavačke i nema ništa od tramboline (na koju smo krenuli) , ni sad ni narednih mesec dana! Da li je i to jasno!?
    „jeste, mama, biću dobar….i ja ću da ti pomognem da guraš kolica“
    Ja sam bila zabezeknuta rezonovanjem mog deteta ali on je stvarno gurao kolica…..mama, ja ću, tebi je teško, ja ću da vozim bebija …. i tu je bila tačka…..ja sam samo davala pravac jer su mu naravno prevelika i preteška…..
    Kad smo došli kući ovako je izjavio baki „ja sam bio dobar, nisam trčao, pomagao sam mami da gura bebija i zato sam išao na trambolinu!“
    Od tada još par puta sam mu ponovila da treba da sluša kad idemo zajedno ali sam to više radila iz straha, -sad najnormalnije idemo zajedno! U stvari dok je bilo lepo vreme, do oktobra, svakodnevno i sad kad god je iole pristojno obavezno idemo svi zajedno do vrtića kako bi se beba polako navikavala na vrtić…..a prelazimo dve raskrnice, ponekad idemo i do prodavnice i stvarno nema nikakvih problema….
    Ja mislim da mi mnogo potcenjujemo našu decu, ima nerazumnih, pa i moje dete je sa 13 meseci jurišalo na put, sa 16 guralo sve u usta da nisam smela da ga vodim u park. jer kako vidi nešto tako strpa u usta, mada ima i mirne dece ali ona su ređa….ali sa tri godine oni su stvarno razumni, razumeju sve i sve im se može objasniti…
    e, sad, to da li će to i poslušati zavisi ponajviše od vašeg autoriteta koji ste do te tri godine izgradili!
    Ja sam zaista kad sam mu rekla da ne bi išao mesec dana na trambolinu ako ne bude slušao to i mislila i isto bih i sprovela u delo (a on istu obožava i znao je da ide i po dva puta dnevno i na nju i na skakaonicu)….i kad dete zna da ono što vi kažete nije šala onda nema druge nego da posluša!
    Nema šale kad je bezbednost u pitanju i dete mora znati da se ne šalite! Najbolje je kad se sa njim dogovorite oko nečega što on jako voli (kao mi npr) i da ako krene da vileni se odmah vratite kući posle 10 metara i obećanje tj.kaznu sprovedete u potpunosti , bez popuštanja……sledeći put će slušati sve što kažete!
    Naravno, ovo se i ne radi ako je dete tog dana, mrzovoljno, iz nekog razloga kenjkavo i loše volje……samo kad je u top formi!
    I naravno bilo bi bolje da ste već imali tako neke „okršaje“ tako da dete već zna da sa vama kad nešto kažete nema šale…..
    Moj stariji sin je sada do te mere navikao na bebu da kad ga ne vodimo on pita zašto ne ide……kad odvedemo negde bebu ( npr kod bake i deke-njih njoš uvek štedimo pa ostavljamo istovremeno samo jednog unuka) pita uvek gde je i kad će da se vrati…..
    :-*


    malisha75
    Član
    malisha75

    Do pre mesec dana, bila sam sama sa decom svaki dan do 18h pa smo morali da se snalazimo na razne nacine. Sad je stariji krenuo u vrtić pa se situacija promenila. Nešto je jednostavnije, nešto komplikovanije.

    Dok je bila zima, i beba mala, mnogo mi je veći problem bilo spremanje za šetnju, nego sam boravak napolju. Najbolje smo funkcionisali u kombinaciji beba u maramu – bata u kolica. Kad je došlo proleće, uglavnom je beba bila u kolicima dok je stariji raspoložen za šetnju, obično 500 m, a ako se šetamo ulicom gde ima parkiranih auta, onda ih on sve zagleda, i priča koji je koji, i tako smo prelazili do 1,5 km. On inače insistira da me drži za ruku dok se šetamo tako da to nije do sada bio problem. Kad mu dosadi, ili postane ljubomoran, opet bi bebu stavljala u maramu, a njega u kolica. Kad je došlo leto, marama je ispala iz kombinacije zbog vrućine, pa je beba bila uglavnom u kolicima, a stariji obožava bicikl na guranje i postao je vrlo vešt pa smo počeli da prelazimo veće distance – oko 2 km. I na biciklu je za sada poslušan, ukopa se u mestu kada mu kažem da stane (to je naučio iz jedne knjige, mesecima pre nego što je seo na bicikl).
    I mi smo razmišljali da nabavimo taj baby bord, čak sam videla neki na kome dete može i da sedi, ali mi se na kraju ipak učinilo da to moje dete ne bi baš volelo, a dosta je velika investicija, da bi se tek tako probalo. Osim toga, meni deluje da ne bih slobodno hodala i da bih stalno zapinjala za bord.
    Za neku narednu priliku planiramo za promenu da mu kupimo roler (trotinet) jer sam videla da ga deca od tri godine vec prilično vešto voze.

    I još da dodam da se do sada nisam osmelila da ih sama vozim oboje u kolima. Iako su dobro vezani svako u svom AS, ipak su jedno pored drugog, i taman rukama mogu da se mlate i dohvate jedno drugom lice.


    bojana ns
    Član
    bojana ns

    mima80;774870 wrote: Pulinka, nemam pametan savet da ti dam, sa obojicom sam pokusala da izadjem sama jednom i to je bio potpuni fijasko 🙄 Inace cesto jedva izadjem na kraj kad izadjem sa samo jednim od njih dvojice. Gavrilo cesto nije voljan da saradjuje, znaci sanse nema da bih ikad uspela da ga nateram da se sve vreme drzi za kolica, svaki prelazak ulice nam je horor zato sto nece da mi da ruku nego hoce sam, pre neki dan mi je u poslednjem trenutku trgao ruku i krenuo da pretrcava ulicu, naleteo auto i srecom zakocio, brrrr, srce mi je sislo u pete. A beba je opet komplikovana za sebe i sa njim imam poseban sistem. Cim ga spustim u kolica on krene da se dere, onda ga vozim po nekim dzombama, pa ga izvadim iz kolica i ljuljuam pa opet stavim u kolica i drndam po dzombama…I tako dok ga ne uspavam, tek onda mogu da setam

    Mima malo si me utjesila 😆 ja jos nemam drugu bebu (ocekujem u aprilu) ali vec neko vrijeme razmisljam sta ce biti kad stigne. Lola je zivi haos napolju, jedva se usudim sama sa njom ( sad kad sam trudna nikako, nekidan probala i dobro mi stomak nije otpao od trcanja za njom:roll: ) tako da neznam sta ce biti kad bude dvoje! I ja i mm smo vec isprobali sve moguce disciplinske mjere ali ona je jednostavno premazana svim mogucim mastima, inace je tesko ljudima da povjeruju kad im pricam ali uvjere se sami kad vide 😆
    Svaka cast vama zenama koje uspijevate, ali ja cesto pomislim da sam nesposobna ( a nikad nisam bila takva) pa se malo utjesim kad vidim da ima jos po koja mama da se muci kao ja. Izgleda da su nam klinci jednostavno opasni mali vragovi 😆


    mima80
    Član
    mima80

    Bojana, a ja taman pomislila kako sam jedini nesposobni roditelj ovde 😆
    Naravno da starije dete sve zna i sve mu je jasno, i naravno da ja non stop drvim o tome sta se sme a sta se ne sme, hoce on nekad i da poslusa, kad mi ne da ruku kad prelazimo ulicu samo ga scepam, stegnem mu ruku i prevedem preko dok on pokusava da se otrgne… Mislim, nije on sad bas toliki divljak da bas nista ne slusa, ali mi je svaki izlazak sa njim jedno veliko kidanje zivaca, a kad sam jos sputana bebom onda sam jos vise u grcu. Situacija je jos vise zakoplikovana time sto beba ne voli kolica, cak i kad je Gavrilo dobar on opet hoce svaka dva metra da stane, pa onda da se popne na svaki stepenik usput i da skoci, pa onda i ja moram da skocim 🙄 , pa se onda sa njim borim zato sto hoce da se igra sa psima lutalicama a ja bas nesto nisam rada da eksperimentisem i razmisljam da li ce ga neki od njih ujesti ( narocito posle svih onih horor prica koje sam procitala u novinama ), a beba to ne trpi. Na kraju krajeva ja jednostavno nemam stomak za to da slusam bebu kako place, nemam zivaca. Da nemam drugih mogucnosti verovatno bih bila upornija, ali imam tu veliku srecu da mi je mama u penziji i mnogo mi pomaze, tako da je ona zaduzena za bebca a ja za starije dete


    bojana ns
    Član
    bojana ns

    E Mima bas si me nasmijala 😆 I meni mama pomaze jos od moje prve trudnoce i vjeruj mi nas dve poludimo sa Lolom. Naravno i ona nekad hoce da poslusa i jako je fino vaspitana, izvine se za svaku sitnicu, bonton joj je da se zaprepastis, ali sta mi vredi izvinjenje kad nakon pola sata ista prica, kad za nesto zapne mora da istjera svoje. Ja i mm smo cak par puta isli dotle da kad se dernja nasred centa i ne prestaje, mi se jednostavno okrenemo od nje i pravimo se da nije nasa 😆 a ona trci za nama i uporno se dernja 🙄 ( naravno ne udaljavamo se vise od dva tri koraka i nikad je ne gubimo iz vida jer nikad neznam sta joj moze pasti na pamet, a i danas se svasta desava, ima svakakvih manijaka pa ne prepustam nista slucaju). Sve u svemu nije ona toliko losa, malo „zivlje“ dijete ali sta ces, bolje da su takvi nego tute-mute:lol: . Tako da, mislim da nismo mi bas nesposobne nego eto…tako nas je zadesilo:)


    pulinka
    Član
    pulinka

    Hvala svima :hag: !
    Mi smo svi komplikovani-beba mrzi kolica kao i Mimina-a i ćerka je mrzela sve dok nije dorasla za sedeći položaj, sa 7-8 meseci .Taman toliko će i on imati na proleće, kad krene prava sezona šetnji i parkića, pa me teši da ćemo onda moći njega u kolica, a ćerku peške. I ja sam gledala taj buggie board za kolica, ali i meni se čini da je glomazan i da bi ja zapinjala za njega, a možda ne bi mogla ni da dohvatim lepo ručke, jer sam dosta niska. Inače mi kolica imaju dole na bunkeru dosta široke spojnice od nekih 10-tak cm, pa se mislim da bi za hitne slučajeve mogla da stoji na tome ako se umori. Ako vaša deca idu po 4-5km, što ne bi i ona-inače ona obožava da pešači, samo je neoprezna i nedovoljno pouzdana. Ona će poslušati 99 puta, ali onaj stoti-bi mogao da bude jako opasan.
    Ja, sa druge strane, ne mogu ništa od nosiljki tipa marame i sl. jer su moje baksuzne grudi toliko osetljive na pritisak tkanine da ni grudnjak ne nosim-ako ga stavim zbog neke posete na sat-dva, eto meni vrlo bolnog zastoja mleka….Baksuz…Čak i dok nosim bebu u rukama moram često da menjam položaj. Sreća pa ova beba nije neki fan nošenja, uživa jednako i na rukama i na krevetu.
    Ćerka, opet, kao što rekoh, nije dovoljno pouzdana. Zapravo, čitajući vaša iskustva, ukapirala sam gde smo mi pogrešili:
    U trudnoći sam šetala stvarno mnogo sa njom, ali u kolicima, pa se ona izjuri u parkiću, pa opet u kolica. Bile vrućine, mene je mrzelo da je na plus milion stepeni i sa stomačinom učim kako se pešači. Zato sad i ne zna.
    Muž je preuzeo najveći deo šetnji sa njom u mom devetom mesecu jer sam naglo postala truntava i spora, pa je tako nastavio i dok je beba bila mala. Navikla je da je on voza biciklom, ili da šetaju tako što je on pusti da trčka ispred njega, pa ako ona baš i ne posluša, on može da je stigne. Kod nas je saobraćaj inače praktično nepostojeći, kola i bicikli se vide na kilometar, i detetu je teško da percipira neku realnu opasnost od njih-opasni su samo baš manijaci za volanom i nepregledne raskrsnice, ali, dovoljno je da se jednom tako nešto desi. Uz to, muž je mnogo mekšeg srca nego ja :> , pa nema neke kazne za neposlušnost osim grdnje-dok sam ja umela da se vratim natrag kući iz parkića ako ona odbija da sarađuje.
    E, to je, mislim, ono što ću morati da menjam-od sad učimo polako da idemo svi zajedno, bez tog trčkanja, pa kad to savladamo (do proleća, valjda 🙄 ), verovatno će biti bolje.


    malisha75
    Član
    malisha75

    Svratih pred spavanje samo malo da ohrabrim mame koje su sada u slicnoj situaciji u kojoj sam ja bila pre par meseci! Danas sam posebno pozitivna jer smo imali divan dan, pa da iskoristim to raspolozenje 😆 , jer naravno ima i „onih“ dana…
    Meni se cini da mi je sada svakim danom sve lakse. Fizicki svakako, a i psihicki. Imam utisak kao da i u odnosu mame, bebe i starijeg deteta postoje veliki skokovi, koji se poklapaju sa bebinim skokovima u razvoju.
    Beba je od najranijeg uzrasta bila jako zainteresovana za brata, ali ju je on uglavnom ignorisao, ili bio agresivan. Imala sam utisak da bi da se igra sa njom, ali ne zna kako. Primetila sam da mu je jako prijao fizicki kontakt sa bebom pa sam mu cesto davala da je drzi u narucju (uz nas nadzor, naravno). Tada bi bio miran kao bubica i posebno se nekako zastitnicki postavljao. Dojenje nam je bilo poseban problem. Desavalo mi se da nikako nisam mogla da je podojim jer nam je stalno smetao, pa sam svoje mleko u flasici dala njemu da nahrani bebu (uz moju pomoc naravno, i krajnje traljavo, ali dovoljno da i on uvidi da nije lako nahraniti bebu). Posle takvih „eksperimenata“, neko vreme bi bio mnogo toleratniji prema dojenju.
    Prvu zaista veliku promenu sam primetila kada je beba pocela da sedi. Ocigledno je tako uspravna i zainteresovana postala mnogo zanimljivija bratu. Tada je pocelo njihovo intenzivno druzenje – on joj je donosio igracke, pokazivao, objasnjavao kako da se igra…
    Ali, sve to nije bilo nista naspram ludila koje je nastupilo kada je Ema propuzala. Jao te srece. Ona srecna sto moze konacno vise samostalno da istrazuje, a on srecan sto ima drustvo „u pokretu“. Postali su pravi tim. Naravno, ljubomora nije iscezla, bude tu jos uvek svega, ali desi se da se i po sat vremena lepo igraju zajedno. Ivan joj cita knjige, dok ona lista i otvara prozorcice. Ili, on slaze kockice, ona sve rastura, i time ga uopste ne ljuti, naprotiv, on se smeje, i jos brze i vise gradi, da bi ona mogla da rastura. Najsladji su mi kada se puzeci vijaju po stanu, sakrivaju pod krevet i iza namestaja, zajedno vozaju autice. Kad Ema jede, on joj daje „kartice“ – to je njegov izraz za zalogajcice. Vole zajedno i da se kupaju. Ma, presmesni su. Milina ih je gledati!
    Zato mamike, izdrzite tezak pocetak jer vas ceka puno smeha i radosti!

    P.S. Bas mi je nesto konfuzan ovaj post, ali verujem da necete zameriti jednoj mami koja nije posteno prespavala noc vec 3,5 godine…

Gledanje 121 članaka - 121 do 135 (od 148 ukupno)

Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.

Roditelj portal 2017 © Sva prava zadržana.